ШК „МАРШИЋ“: Клуб који спаја генерације!

Постоји игра која вековима одолева свим изазовима које време својом пролазношћу доноси. Реч је о ШАХУ! Игра која и данас успешно повезује генерације. Игра стратегије, и мисли коју подједнако добро играју млади и стари. У истинитост последње реченице, уверио сам се приликом посете једном, само на први поглед малом Шаховском клубу, а реч је о ШК „Маршић“ из истоименог насеља.

Овај клуб основан је, сада већ давне 1980. године, под називом „19. октобар!“. Под тим именом, функционисао је све до 1993. године када је услед немилих, и свима нама добро познатих догађаја престао са радом. Међутим, такмичарске странице које су престале да се исписују те 1993. године добиле су свој наставак, у виду новог поглавља 2013. године, када је рад клуба поново активиран. Овога пута под називом ШК „МАРШИЋ!“

„Смисао постојања нашег клуба, темељи се пре свега на дружењу. Наш клуб данас броји 20. чланова, свих старосних доби. Од 10, па све до 90 година. И сви подједнако дају свој допринос у остваривању добрих резултата“, истиче председник клуба Миломир Симоновић, и додаје:

-Све до избијања пандемије корона вируса, имали смо успостављену сарадњу и са ОШ „19. октобар“ из Маршића, где је главни циљ ове сарадње био да што више младих научи ову игру. Очекујемо да се ова сарадња обнови и у наредном периоду.

Миломир Симоновић, председник клуба

Да се из дружења могу остварити и добри резултати, показује и полица у просторијама клуба која је испуњена многобројним пехарима. Клуб се тренутно такмичи у Централној лиги Србије. Поред тога, клуб је два пута био победник Шумадијске лиге и три пута победних Шаховске олимпијаде.

Лепота нашег града?

Крагујевац одавно више не личи на град какав је некада био. Немар, али очај могуће је видети готово на сваком кораку.

Ако се овај континуитет уништавања града настави, за пар година град какав смо познавали више неће личити на себе.

Поставља се питање градоначелнику, али и руководству ЈКП Шумадија:
-Да ли је ово напредак који свакодневно у својим беседама проповедате?

Када је овакав очај могуће видети у непосредној близини центра града, шта онда можемо очекивати на периферији?

КРАГУЈЕВАЦ: Нова поскупљења!

Већ смо заборавили једну од последњих констатација бившег градоначелника, када је рекао да нас треба тући мотком. О каквим моткама је реч, то можемо само наслутити.

Међутим, садашњи градоначелник са својим сарадницима туче грађане скоро свакодневно, додуше за сад само финансијском мотком по џепу, али и по грбини обичног смртника који даје последњи атом снаге да заради пребијену пару.

Најновије јесте то, да је наш вољени град здруженом честитком са градским водоводом решио да обрадује родитеље Крагјевачких школараца пред сам почетак школске године?

Наиме, они су донели одлуку да почев од 1. СЕПТЕМБРА цене УСЛУГА које пружа ВОДОВОД буду увећане за 20%? Зар то није сјајно?

За нашу децу, јел тако беше?

Заборавили сте ону бомбастичну вест о пројекту „Чиста Србија“, пројекту који најављен као круцијалан у смислу опоравка поменутог предузећа?

Око 300 милиона евра, том приликом стигло је у наш град. Међутим, већ након три месеца појављује се губитак од невероватних 400 хиљада евра?

Уместо да осетимо долазак бољих дана, поново смо принуђени да издвајамо додатне паре како бисмо спасили овог гиганта од колапса, и које овде луд!? Радиш у буквалном смислу од јутра до мрака, и то што зарадиш покупе ти градски оци, под изговором усклађивања неких цена…

Море, кад мало боље размислиш овде је стварно потребна „мотка!“, али за кога то ће се брзо указати…

ЈКП ШУМАДИЈА: Нови удар на џеп Крагујевчана?

У готово сваком обраћању челника Крагујевачке власти, можемо чути како предузећа која се налазе под диригентском палицом града никада нису била у повољнијем финансијском стању. Свакодневно слушамо хвалоспеве о томе, и таман када поверујемо у то, дође ново заседање градског парламента, и заједно са истим дођу и нова задужења?

Као највећи пример „финансијског слона“, можемо узети ЈКП ШУМАДИЈУ.

Полазећи од претпоставке, да тренутни дуг поменутог предузећа износи 10 милиона евра, плус додатних 5 милиона који се дугује добављачима, долазимо до питања које се тиче самог опстанка оваквог предузећа, као и питања да ли ће неко одговарати за овакво пословање, које наш град гура у све већу финансијску дубиозу?

Међутим, само дуговање које се помиње није коначно. Наиме, из званичног документа који се дао видети, може се извући закључак да се тренд константног задуживања, и гурања града условно речено у „банкрот“ наставља и даље.

Овакво пословање не да није одрживо, већ напротив ствара дугове које ће грађани Крагујевца плаћати у будућности. Да не заборавимо и кредите који се увелико отплаћују за пројекте који још увек стоје, и чекају да сване дан коначног завршетка (нпр. градска тржница, нова аутобуска станица, итд).

Пролазећи градом, свакога дана можете видети јавашлук тренутних властодржаца. И да, не треба превише пажње усмерити ка тражењу ништавила, оно се манифестује кроз кратере и рупе на путу у готово сваком делу града.

Све промашаје дотичне господе, плаћаће и наша деца у будућности.

ВЕСИЋУ КУЛТУРА, ИЛИ ИПАК ПОЉОПРИВРЕДА?

Прексиноћ је у Страгарима отворена манифестација, под називом „Шумадијски дани шљиве!“

Циљ организације једног оваквог догађаја, јесте управо промоција традиционалних вредности, али и културно-историјиског наслеђа Страгара и Шумадије.

Главни акценат, ове тродневне манифестације стављен је на популаризацију пољопривреде овог краја, чија издашност показује велике потенцијале.

Поред многобројних гостију, међу којима су били и високи функционери града Крагујевца као и епископ шумадијски г. Јован, свечаност отварања увеличао је и доскорашњи градски менаџер Београда, г. Горан Весић. Иначе, човек који се све чешће на бази претпоставке спомиње као први човек српског аграра, који ће на том месту заменити досадашњег Бранислава Недимовића?

Узимајући у обзир, да је своју функцију помоћника градоначелника града Београда обављао беспрекорно, и иза себе оставио град у јако добром стању, нема разлога за постојање сумње да ће и свој нови посао (ако га буде) обављати без премца. Додуше, и његов претходник на месту првог човека српске пољопривреде је оставио импозантане резултате.

Видео сам домаће фирме са одличним и квалитетним производима чија амбалажа је на светском нивоу. Наша земља да помаже ове људе и да развија сопствену пољопривреду. Зато су важни путеви и да повежемо сваки крај Србије да људи могу да остану овде да живе да пласирају своје производе и да се Србија развија. То је наш циљ богата, јака и модерна Србија који је председник Вучић понудио нашем народу 2012. године.“ истакао је г. Весић на свом Instagram налогу…

Горан Весић/Instagram

Можда је ово само наставак, континуираног напретка и улагања у домаћу производњу.

Иначе, Весић Горан је својим знањем достигао велике резултате. И из тог разлога вероватно постоји дилема, да ли је боље решење да преузме пољопривреду, или ипак културу?

Било како било, у наредним данима сазнаћемо име првог човека пољопривреде, али и културе!?

Шта ви мислите?

Ма ништа страшно: Можда неко поцепа гуму, или само сломи врат?? ФОТО

Господа властодршци, очите немаре за ово катастрофално стање „Крагујевачког асфалта!“ С друге стране, зашто би марили, па службени је службени…

У једној од најпрометнијих али и најважнијих саобраћајница у граду, непосредно испред улаза у круг Клиничког центра и на самом пешачком прелазу налази се рупа из које вреба ова „чудна“ опасност, како за возила тако и за пешаке који свакодневно прелазе преко истог. Нарочито је интересантна блага кривина.

Апелејум на господу која нам кроји судбину већ десет година, да се коначно дозове разума, и наложи овом чуду од ЈКП-а да барем закрпи ово чудо на путу, док неко није сломио врат или недај Боже неко изгубио живот!

КРАГУЈЕВАЦ: Нов стадион, али и нова стрепња?

Издашност у обећавању, већ обећаног стадиона поново су опчиниле Крагујевачку јавност. Таман, када се на тренутак заборавио главни атрибут из кампање 2020. године, неко се досетио да поново оживи причу о изградњи новог стадиона у Крагујевцу. Стадион, који ће према тврдњи наших властодржаца бити један од најлепших у Србији. И сада бих слагао, ако бих рекао да ми ова вест, као некоме ко воли свој град не импонује.

Међутим, у намери да чујем мишљење наших суграђана, и из разговора са истим дошао сам до једног, итекако занимљивог мишљења. Можда ће све оно што следи у даљем тексту звучати песимистички, али исто тако мислим да је песимизам у нашем граду одавно постао оправдан.

Приче које ових дана упијају зидине Крагујевачких кафана, показују велики страх према ономе што се можда ускоро може збити. Узимајући у обзир градску Тржницу, која већ дужи низ година тера све нас да се добро запитамо где смо као друштво погрешили, долазимо до следећег тока питања:

Шта ако се након церемоније, која ће означити почетак изградње стадиона испостави „неки проблем“, и негде на пола стане са градњом, ко ће у том случају сносити одговорност? Мислите да овакав след догађаја није могућ?

Даље, с обзиром да ће изградња потрајати и наш вољени Раднички неће имати где да игра, и у том контексту се већ спомиње новоизграђени спортски центар у Доњој Трнави, као решење. И опет се намеће питање, колико ће пара (условно речено) грађани Крагујевца морати да издвоје за коришћење поменутог комплекса?

Добро. С обзиром да је човек, који је изградио поменути спортски центар више урадио за свој крај, него све власти заједно у последњих тридесетак година, постоји реална могућност да свој центар уступи Радничком на коришћење без накнаде, или ипак?

Када свима нама знан судија одсвира последњи звиждук историјске устрајности нашег „ЧИКА ДАЧЕ“, и у истом тренутку свирне почетак нове епохе Крагујевачког спорта, нама остаје само да молимо Бога, да не дође до неке компликације, попут оне са „рушењем зида Тржнице“. Шта, заборавили сте?

Када тешка механизација, почне са рушењем трибана саграђених, сада већ давне 1957. године, тог тренутка у вечну успомену одлази онај чувени хук трибине, хук наших предака. И тада историја почиње да пише нове моменте, додуше вероватно финансиране из кредита, али сада нема везе што ће и наши потомци плаћати то у деценијама које долазе? Било како било, одговорност је на свима нама.

Веродостојност приче коју сте прочитали тренутно не постоји. Већ је продукт размишљања једног уплашеног друштва. Геџа би највише волео, да демант ове приче буде управо стадион, чија изградња почиње.

Београдски фушерај, о трошку Крагујевчана?

Ових дана, јасно се дало видети колики степен (не)одговорности гаји наш град. Од заиста добре идеје, чије је спровођење у дело требало да пружи освежавање зграда које представљају културно добро нашег града, дошли смо до тога да након девет месеци градоначелник Крагујевца, под „велом мрака“ одбије да прогласи завршетак радова на тек „окреченој“ згради Просвете.

Међутим, цела та слика лоших одлука осликава управо оно што смо можда и заслужили. Сами смо бирали посаду али и капетана који ће управљати нашим бродом. Е сада, када је брод скренуо са хоризонта и безмало свакога дана удара у стене друштвеног живота, одговорност, па макар она била и морална припада свима нама.

Добро. Све те неравнине које се могу уочити под рефлекторским светлом, и нису неки проблем. Све ће то народ позлатити, зар не?

Међутим из целе ове приче, могу се провући различита питања. Једно од истих може да буде, ЗАШТО ЈЕ ЦЕО ОВАЈ ПОСАО ПОВЕРЕН ТАМО НЕКОЈ КОМПАНИЈИ ИЗ БЕОГРАДА? Притом, не желим да говорим о њиховој стручности. Верујем да је то најбоља компанија за послове тих врста у нашој земљи (тако пише на њиховом сајту) али исто тако верујем да и у нашем граду постоје компаније које итекако могу да одговоре неком задатку, као што је „кречење“ конкретне зграде!? Замислите само, да се 850.000 евра слије у касу наших фасадера и молера? Добро, вероватно су заборавили да се ЈАВЕ на „тендер!“ Нису били обавештени, или су МАЛЧИЦЕ претерали у својим понудама?

Несумњиво је све је урађено по закону! Него како другачије може у нашој лепој Србији? Дакле, расписан је тендер, након којег су отворене све пристигле понуде. Наравно, као добар домаћин наш град је изабрао најповољнију. Али, домаћин одреди свог нејаког сина да врши надзор над мајсторима. Прођоше дани, и радови се приведоше крају. И како то обично бива, позва нејаки син домаћина да дође и погледа шта је урађено. Касно увече, стиже домаћин и видно (не)разочаран обруси да „лов у мутном није више могућ у Крагујевцу!“ И својим домаћинским ауторитетом нареди, да у најкраћем року посао заврше онако, како је то договорено пројектом. Шта ће јадни мајстори, бацише се одма на посао и сада чекамо да „кречење“ коначно, након девет месеци буде готово….. У суштини кога је више брига за то. Сваког чуда, три дана доста…

Позадина овакве приче је управо једна, очито нерешива девијација друштва у сваком смислу, која своје корене вуче већ тридесет година. Ни грађанска непослушност није успела да искорени једну такву појави, а сви знамо о чему се овде говори.

Но, нешто друго мене плаши. Чујем најаву изградње новог стадиона, на месту данашњег. Не знам за вас, али Геџа се одмах сети Тржнице… У фазону, срушимо нашег „ЧИКА ДАЧУ“, и нећу даље…

ДОБРА ВИЛА: Струја дефинитивно скупља, али за колико!?

Наслови, који сами имају манипулативни карактер, и углавном служе да широј публици пробуде ткзв. Чуло „панике“, или жаргонски речено за циљ имају да тестирају стрпљење народне масе, последњих дана све су учесталији.

Нема јутра, а да вам при испијању прве кафе не искочи вест са насловом попут „Живот све скупљи“, „Гориво поново поскупело“. После таквог наслова, и већ створеног осећаја нелагоде, тешко да ће дан бити испуњен позитивном енергијом. Добро, свако је различит.

Па ето, јутрос је примат у тим насловима добила електрична енергија, и изричит став фискалног савета да је поскупље исте од 15-20% неопходно.

Међутим, већ пар месеци „полако“ припремају терен за поскупљење али очито се чека ткзв. повратна информација о томе до које мере ће незадовољство грађана расти, и докле смеју да иду, а да не пређу границу стрпљења.

Не будите наивни, вероватно читаве службе испитају управо горе споменуто.

Но, сада ћу вам препричати један јако занимљив сан, и шта ми је у истом рекла ВИЛА о поскупљењу.

Појави се Вила, и рече:

Сада када им досади ова прича о рату у Украјини, и заврши се задруга почеће са причом око поскупљења струје.

Али полако Геџо, неће то трајати дуго. Можда 2 месеца. За то време, неки чудни људи за округлим столом, тражиће да струја поскупи 20-30 одсто, и на томе ће бити јако упорни, нарочито једна плава дама. Али, када сви буду мислили да је готово, да је 30% неизбежно, појави ће се ОН!

-И веруј Геџо, сви ће гледати. Младо и старо, и даме а и господа, сељаци и доктори, а ОН спаситељ ваш почеће да прича:

– Ух(Уздише, и забринут поглед), даме и господо, већ пар месеци водимо велику битку да не дође до драстичног пораста цене коју плаћате за утрошену електричну енергију. Дан и ноћ, без одмора размишљао сам шта да радимо, а да с друге стране то буде издржљиво (и даље забринут поглед) и могу вам рећи да имамо сјајне вести (на лицу осмех поноса, а људима полако баде камен) успели смо, на моју велику радост да цену електричне енергије подигнемо за свега 17 одсто!? Да ли сте људи уопште свесни шта то значи? Да ли људи у Србији знају шта то суштински значи? Па то значи, да ћете плаћати најјефтинију струју у региону, први у Европи, други на свету…. Што се тиче минималне цене рада…. Она ће ићи узлазном путањом до невероватних 12 одсто, и то је јако велики успех. Ништа од тога не би било, да у претходном периоду није вођена одговорна политика.

Да резимирамо. Струја ће вероватно поскупети за само 17 одсто, док ће минимална цена рада бити повећана за јаких 12 одсто?

Вила је своје рекла, а ви (не)верујте, крај Августа и почетак Септембра ће показати (не)истину Вилиних речи….

Ко је схватио, схватио.

Ма ћути бре, да не буде горе.

Велики човек, са још већим срцем! Паја Шумадинац

Драган Павловић https://www.facebook.com/patriotski

Хуманост јесте врлина, која је сакривена у свима нама, само је некада потребан ткзв. „окидач“ који ће ту у нашој подсвести сакривену врлину и пробудити.

Драган Павловић, у друштвеном свету позантији као Паја Шумадинац, готово читав свој живот посветио је управо том, друштвено-хуманитарном активизму. Паја је дугогодишњи председник Удружења бораца Шумадије, а од недавно у његовој организацији функционише и још једна организације под називом „МОЈА ШУМАДИЈА!“

У свом дугогодишњем друштвено-хуманитарном раду, Паја је организовао много хуманитарних акцијa, чији главни циљ јесте био прикупљање помоћи за оне, којима је то и најпотребније.

-Време у којем живимо, пролази невероватном брзином, а људска свакодневница свела се на сталну „журбу!“ Е, у тој журби једноставно не видимо да је некоме у нашој близини потребна помоћ. Баш зато, када год смо у прилици обилазимо људе и трудимо се да наша скромна помоћ пре свега, у виду хране, кућне хемије, обуће, одеће и сл. стигне тамо где је најпотребнија, а нарочито породицама која броје више деце. Управо је то императив новонастале организације „МОЈА ШУМАДИЈA“, да најмлађима барем на тренутак вратимо осмех на лице, а да оним нешто старијима вратимо наду, наду у људе.

-У оквиру Удружења бораца Шумадије, сваке године организујемо акцију добровољног давања крви, за све наше саборце којима је то потребно. Организујемо разна дружења широм наше земље, али и региона. Нарочито бих издвојио, сада већ традиционално дружење борачких организација Србије, и такмичење у кувању војничког пасуља, у Реснику надомак Крагујевца. Недавно смо успели, да након више деценија уз помоћ разних пријатеља и донатора одрадимо ограду на школском дворишту у Реснику, наводи Паја и додаје:

-За све ово што чинимо и радимо готово свакога дана, потребно је заиста пуно труда, али пре свега воље. Воље да своје време одвојимо, и поклонимо том хуманитарном активизму. И ето, овом приликом у име организације, чији сам иницијатор желим да позовем све људе, који могу и имају жељу да помогну у раду организације да то и учине. Свака врста помоћи, итекако је добродошла. Нарочито, у виду хране, одеће, обуће, огрева, играчака…итд.

Раду организације можете помоћи и у новчаном смислу, уплатом на рачун

340-11028876-02 ERSTE BANKA

Рај за очи и мелем за душу! На свега десетак километара од Крагујевца

Постоје места која у људима буди онај најлепши осећај, осећај мира и спокоја. Осећај који храни људски ум, дајући му наду али и подсећање на смисао живота.

Таква места, јако често услед свакодневних активности остану у делу заборава.

У атару села Прњавор, на свега десетак километара од Крагујевца налази се манастир Грнчарица.

Постоје веровања, која и дан данас живе у сећањима да је овај манастир подигнут у првим годинама 16. века, као задужбина Краља Драгутина.

Кроз векове, овај манастир је више пута опустошен и разаран, али и у свим временима до данас поново обнављан.

После Косовског боја, црква је срушена и од њеног материјала подигнута нова, на данашњем месту.

За време аустријско-турских ратова, у првој половини XVIII века, као и за време Кочине крајине, више пута је био паљен и рушен, да би у једном тренутку у потпуности био запустео.

Највећи период обнове, везује се за 1869. годину, када су црква и западни конак из темеља подигнути, а каменим зидом ограђен манастирски комплекс.

Разне војске, које су се и у ова новија времена кретала овим просторима нису поштедела манастир.

Наиме, током Првог светског рата аустроугарска војска је опустошила манастир и у том походу спалила архиву и однела три звона. Нажалост, исту судбину, овај манастир доживео је и током Другог светског рата, када су Немци прогнали монахе, и манастир запалили.

Након рата (1946) у напуштени комплекс манастира долази игуманија Ефросинија, са четири монахиње. Од тада Грнчарица постаје женски манастир који се вредно обнавља.

Унутрашњост комплекса јесте прелепо уређена, са мноштвом биљака и цвећа која украшавају манастирски врт.

У подножју манастира, налази се извор чисте планинске воде, за коју постоји веровање да садржи лековита својства, нарочито за очи, и лице.

Природа се побринула, да читав овај потез употпуни својим брежуљцима, и густом шумом која свему даје додатни садржај.

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Епархија Шумадијска

Улица Стевана Милутиновића: ПУТ ОЧАЈА И НЕМАРА? „ВОДА ДО ГУШЕ?“

Као неко, ко помно прати заседања скупштине града, имам право да као претпоставку изнесем следеће запажање, а исто се тиче (не)активности добре већине одборника. Скупштина града Крагујевца броји тачно 87. одборничких места. Од истог броја, приметио сам да активно у дискусијама учествује јако мали број, питам се зашто је то тако?

Сада ће неко рећи, па добро. Што је то толико битно? Одговор јесте крајње једноставан, битно је из разлога што у скупштини мора да се чује сваки проблем грађана. У овом конкретном случају, проблем се тиче катастрофалном путном инфраструктуром, пре свега на периферији града.

У овом случају, реч је о улици Стевана Милутиновића, као и о Ловачкој улици која из правца Малих Пчелица даље иде према Фазанерији. Дакле, удаљена свега пар километара од СПОМЕН ПАРКА. Као и становницима ул. Владимира Поповића у Маршићу, тако исто и овим људима очигледно треба „набавити“ по гумени чамац, и по пар гумених чизама како би некако успели да дођу до својих поседа. Добро, ово није лоша идеја за људе који се баве препродајом аутомобила. Полако могу почети и са увозом чамаца. Уколико се тренд настајања ових „природних“ језера на путевима настави, имаће велике шансе за добар бизнис.

Наравно, сада ће нака „дежурна служба“ поново да ми каже како сам „досадио“ са својим писањем о рупама, путевима и сличним појавама. Међутим, тек ћу писати о томе. Управо из разлога што и сам знам како је то, када треба неко из неког другог града да ти дође у госте и притом види ово ЈЕЗИВО стање на путу, а ти си принуђен да се правдаш у име тамо неких који су засели у своје фотеље, и немају намеру да било шта предузму по питању тога, наравно док не дође близина неких избора. Овде завршавам свој монолог. И даљи суд, препуштам вама.

СРАМОТА: Без гумених чизама, нема даље? ГУМЕНИ ЧАМАЦ У ПРИПРАВНОСТИ?

Све што видите на овим фотографијама, није настало јуче. Ове баре, и ова мала језера која су насумично распоређена по овом путу искључива су последица немара челних људи, пре свега чланова савета МЗ који су прихватили одговорност да свој рад базирају на једнаком равоју сваког дела насеља. Међутим, овде видимо сушту супротност. Чим су засели на својим местима, и вероватно решили неке своје ЛИЧНЕ интересе престали су да обављају дужност коју су сами прихватили?

Узимајући у обзир чињеницу, да цена нафте на глобалном тржишту не престаје „да скаче“, становници ове улице ускоро неће морати да брину што се исте тиче. Лагодно ће моћи да оставе своје аутомобиле, и себи набаве по један ЧАМАЦ. Руку на срце, гумени чамци данас уопште нису толико скупи, одвоје пар хиљада динара и обезбеде себи један леп гумени чамац. Притом,  сама „уштеда“ неће бити једини бенефит „воденог пута“, моћиће непрестано да раде на својој кондицији сигурно још месец  дана, с обзиром да ће „баба марта“ својим снеговима на овом племенитом путу створити барем још једно језерце!

Улица Владимира Поповића у Крагујевачком насељу Маршић, јесте једна од најстаријих улица у овом насељу. Иако је овај део Маршића „урабанизован“ још крајем 20. века и самим тим припојен К.О. Крагујевац  1, још увек нема елементарне услове за живот грађана достојан времену у којем живимо.  У прилог томе говори и чињеница, да ова улица није „насута“ готово целу деценију, док је о самом асфалту банално и писати.

За становнике ове улице, највеће разочарење јесте тренутни савет МЗ МАРШИЋ. Разлог томе јесте то, што је појединим члановима истог за време мандата урађен асфалт до саме куће, и више не показују интересовање за остале делове насеља. Наравно, отворено разочарење показују и према локалној самоуправи, која нема слуха за њихове свакодневне проблеме.

„Улицу смо насипали у пар наврата, и то искључиво из својих средстава. Једину помоћ, у том смислу добили смо пре пар година, када је поплава однела  добар део улице. Појединцима из савета МЗ, за време мандата асфалт је урађен до самих дворишта док смо ми принуђени да набавимо „чамце“ не били некако дошли до својих кућа, ово је СРАМОТА!“ наводи један од Геџиних саговорника

БУДИ СЕ И ШУМАДИЈА!

Драг моји пријатељи, Геџа вас позива да пружите подршку људима који хране све нас. Већ сам у својим писанијама писао о проблемима са којима се суочавају наши пољопривредници.

Само да вас подсетим, да је наша пољопривреда одавно на самрти, уколико тренутно стање остане непромењено имаћемо несгледиве последице, које ће осетити СВИ, а не само сељаци.

Зато вас позивам да својим присуством помогнете нашим сељацима да некако прегурају ово тмурно и неизвесно праскозорје пролећне сетве!

Четвртак 17.02.2022. Кутлово!

Почетак у скупа у 10h!

Пратите Геџу, ускоро нове ИНФОРМАЦИЈЕ!

Тако нам БОГ помогао!

2022: Кључна година за опстанак села и сељака!?

До завршетка ове године, остало је нешто више од недељу дана. Па је у том смислу, можда време да полако сводимо рачуне. Да се присетимо успешних, али и оних дана у којима је огорченост оставила јачи утисак.

Слушајући једну страну приче, доћичемо до закључка да је ова година била успешна за нашег сељака, слушајући причу са неке друге стране доћићемо до закључка да је ова година била неуспешна. Сама истина, вероватно је негде на средини. Било је заиста и успешних дана, када је сељак „трљао“ руке, али је сложићете се самном да је било и оних дана, када је осећај разочараности и беса био доминантан.

Из општег посматрања целокупне пољопривредне производње, издвојио би произвођаче малина, као најуспешније у позитивно-финансијском смислу, и произвођаче млека у негативно-финансијском смислу.

Међутим, зашто је 2022. година према Геџином мишљењу кључна!?

Кључна је из разлога, што ће година пред нама дати одговоре на многа питања, која муче сељака, готово 20. година. У једној мери, од ове године зависи какав ће поглед сељака у будућности бити према свјој држави.

Неизвесности у негативном смислу има јако пуно. Једна од највећих, претпостављам да је цена ЂУБРИВА, нарочито пред надолазећу пролећну сетву. Верујем да су погледи већине сељака упрте у државу, од које очекују да интервенише и барем ублажи тренутну ситуацију.

Не треба човек да буде нешто нарочито „паметан“ . Потребно је да укључи здрав разум, и сам ће својом логиком доћи ди чињенице да је наступајућа година, највише кључна за сточаре. Већ сам писао о томе, да „прасића“ у Шумадији никада мање није било. Многи пољопривредници, који су на својим имањима „држали“ краве, нису успели да се изборе са ниском откупном ценом млека, па су своје штале испразнили до доласка неког, иоле бољег времена. Ако се овај тренд настави, доћићемо у једну јако опасну ситуацију чије ће последице трпети готово сви потрошачи, нарочито они који преферирају домаћу производњу!

Ових дана, врло често можемо видети обећања господина Бранислава Недимовића у којима се може видети велика доза оптимизма. Нарочито, када је реч о питању субванција. Нама остаје да (не)верујемо у све то.

Очигледна је чињеница, да је економска клима у нашој држави доста побољшана у претходном периоду, па је потпуно оправдано очекивање пољопривредника да можда долази боље време и за њих.

Да не буде заблуде. У последње време, стално комуницирам са Шумадијским пољопривредницима, мишљења јесу подељена (у већини случаја) али у једноме се сви слажу: Нико не тражи да му држава да нешто за „џабе“, већ тражи једнаку шансу на тржишту, да својим радом заради. Ако они имају „нешто“ од свог рада, у великој мери имаће и држава! Како год, сама пролећна сетва пружиће доста одговора на све ово!

Потпуна забрана лова на територији Републике Србије!? Реална, или празна прича?

Ових дана, у јеку јачања Еколошких организација у нашој земљи, благи пораст медијске пажње добијају и иницијативе које се отворено залажу за потпуну забрану лова на територији Републике Србије.

Мени, као човеку који сваки закључак доноси искључиво вођен оном сељачком логиком, једна оваква „иницијатива“ изгледа толико застрашујуће да је то готово немогуће описати.

Било би јако корисно, да ми неко ко заговара једну овакву „иницијативу“ објасни, како то мисле да изведу? Тако што ће ићи по солитеру и сакупљати потписе од људи који веома често никада нису видели како изгледа, рецимо Шакал? (част изузецима)

Него, господо „иницијатори“ једне овакве небулозе објасните нама сељацима шта да радимо у случају када, нпр. лисица уђе у кокошар и потамани сву пернату живину? Да је наградимо са још једним пилетом из лидла за сналажљивост?

Заиста, једна оваква иницијатива натера човека да добро размисли о свему томе. Наравно, и сам Геџа јесте велики противник тога да неко узме пушку, и оде у шуму, и тамо направи „масакр“ тако што побије 10 дивљих свиња на гомилу и сл. Такве ствари јесу за апсолутну осуду, у сваком смислу. Противник сам и противзаконитог лова. Али, потпуна забрана лова јесте последица нечије досаде.

Да ли су ти људи свесни колико поједине животиње (Лисица, Шакал) могу бити опасне и по самог човека?

Дакле, лов у данашње време служи искључиво за држање бројности неке врсте „штеточина“ под контролом. Уколико би та бројност прешла одређену границу, суочили би се са јако великим проблемима. Нарочито би велике последице трпели пољопривредници.

Али, треба додати констатацију даје сваки покушај потпуног истребљења неке врсте на одређеном простору сразмерно геноциду. Таква ствар захтева апсолутно што строжију санкцију.

Лично, јако сам везан за своју живину и дешава се, додуше не тако често да ујутру затекнем кокошку „без главе“. Мислите да је то уреду, а када ловац устрели куну, лисицу, и сл. онда то није ок? Лицемерно зар не? О овој теми, у наредном периоду тек ће бити Геџиних писања…

Како преживети месец са 12.000 динара!? То само пољопривредни ПЕНЗИОНЕР ЗНА!?

Колико је наш систем одувек био (не)милосрдан према људима који су чинили и чине срж али и темељ постојања у свим временима, показује и чињеница да је пољопривредна пензија толико „мала“, да се још мало може сврстати у социјална давања.

Па се пољопривредници, када дођу у неке позне године, и када више нису у стању да раде тешке послове једва (из)боре за голу егзистенцију.

Цео свој радни век, још од ране младости ови људи посветили су послу, без којег би се читаво постојање људске врсте могло довести у питање. Производњи хране!

Добро, сада ће неко много паметан да каже како су живели миран и здрав живот.

Међутим, вратимо се коју деценију назад. И сада замислите време, када пољопривредна механизација није била развијена у тој мери као данас. Време, када се рецимо кукуруз копао ручно, када се брао ручно. Сваки дан, био је радан. Радно време почињало би рано изјутра, а завршавало се касно увече. Дакле, сељак никада није знао да ли је хладно, да ли је топло, да ли пада киша или пече јако сунце. Стока је морала бити намирена, без обзира на све. Сељак никада није знао за боловање, годишњи одмор, празник и сл.

И поред свакојаких проблема, и немаштина никада није остајао дужан својој држави. Али, судбина зна да буде окрутна и немилосрдна. Већина тих добрих душа када некако преживи све недаће и дочека иоле неку старост, дочека и разне болести које прате мукотрпан и тежак физички рад. Тада, уместо да барем мало проживе старост, достојан човеку наилазе на нову муку, од 12.000 динара месечно. Од тих пара, треба да купе себи лекове, треба да купе храну, да плате рачуне и дају „неку“ пару унучету!? Како успевају све то да изведу, само они знају.

Још увек се питате, зашто живимо овако? И зашто људи напуштају ову лепоту и одлазе некуд далеко, да тамо рађају децу, и стварају породицу? Ако, можда смо све то и заслужили!? Ко зна.

СЕЛИШТЕ: Шумадијска туга 21. века!! (FOTO)

Живимо у веку 4. индустријске револуције. У веку, у коме су готово сви цивилизацијски проналсци,  доведени до савршенства. Имамо утисак, да свакога дана искочи неко ново чудо. Па је сходно томе постало потпуно оправдано, да нас случанјни „баг“ нета тотално избаци  из такта. Па се нервирамо, хоћемо да мењамо оператера итд.  Међутим, само замислите  да свакога дана изнова имате проблема са ВОДОМ!? Да, добро сте прочитали са ВОДОМ! Веровали или не, постоји место у нашој земљи где људи и данас, у доба 4. индустријске револуције СКУПЉАЈУ КИШНИЦУ како би иоле имали воду.  

Отвори фотографију

Селиште, засеок Доњих Грбица. Место које својим природним лепотама сваког пролазника оставља без даха.  Месна заједница Селиште, налази се на свега 10 километара од града Крагујевца. Међутим, ни релативно мала близина граду који броји готово  200.000 становника није била довољна, да се становницима овога краја реши питање ВОДОСНАБДЕВАЊА.

У овом месту линија градске воде још увек није прошла, артерских бунара нема. Приватни бунари по домаћинствима су махом сви спустили ниво воде, или пак потпуно пресушили.Водоснабдевање у овим, итекако тешким данима одвија се са реке  али, само када је могуће до исте сићи због јако клизавог терена. Целу ову муку, додатно отежава чињеница да река у великом делу године потпуно пресуши. Поред свега тога, мештани се водом снабдевају са околних бара које су ископане са циљем, да се ту цеди вода из околних њива! У зимским периодима до воде се долази топљењем снега, а у кишним данима сакупљањем кишнице.

Поред  Селишта, драстичне проблеме са водом има и део суседног села, Шљивовац. Постоје извесне процене, да би за увођење градске воде било између 60 и 80 домаћинстава. Дакле, то значи да би између 240 и 270 душа било спашено од мука које тренутно проживљавају.

Вредни људи овога краја писали су дописе, молбе, сакупљали потписе како би коначно решили овај, вишедеценијски проблем. Нажалост, никаквих промена није било, нити је отпочето решавање овог проблема.

Оно, што је мени као председнику МЗ привукло пажњу јесте чињеница да је у градском буџету  за 2022. годину опредељено 1.5 МИЛИОНА ЕВРА за невладине организације, док за елементарне ствари нема средстава, или једноставно можда  нема воље!

С обзиром на чињеницу да је вода „стигла“ на свега 1,8 километара од Шљивовца, тј. 2,9 километара од СЕЛИШТА позивамо надлежне да што пре крену у решавање овог проблема. Ми не тражимо бесплатну воду, сваки прикључак био би плаћен, као и сваки кубик потрошене воде. Уосталом, као и свуда где се водоснабдевање врши на тај начин. Нама није у интересу да медијски промовишемо тешке моменте нашег села. Нама је у интересу да имамо воду као сав нормалан свет у 21. веку!

ШАНСА ЗА СВЕ: ВЕЛИКЕ ПАРЕ ОД ДРЖАВЕ, АЛИ?!

Да млади људи само не одлазе из Србије, већ се и враћају показује и пример младог Крагујевчанина. После вишегодишњег рада у земљама западне европе, решио је да свој живот промени из корена. Вратио се у свој родни Крагујевац, и решио да се упусти у једну несвакидашњу авантуру. Овај вредан и амбициозан млади човек, упустио се у неизвесну авантуру, узгоја свиња. И то не било којих. Већ сорте, која је у неким давним временима ‘бивала симбол Шумадије. Сорте која је одхранила наше претке у најтежим временима! Дакле, реч је о „Моравки“.

Слика може припадати животиња

Владимир Павловић БРКА, у жижи Крагујевачке јавности доспео је пролетос када је решио да каже ДОСТА! Доста уништавању сељака. Подсећања ради. Владимир Павловић Брка, испред општине у граду на Лепеници „разапео“ је транспарент који је носио слоган „ДИГЛА СЕ КУКА, и МОТИКА“. Тога дана сви Крагујевачки портали објавили су вест, да је овом вредном српском сељаку једноставно прекипело. Рашио је да на тај начин свима да до знања, са каквим проблемима се сусрећу пољопривредници у Шумадији.

"ovo je KRIK" - kaže čovek iz Sabante koji je "pobio" za UCENTAR ispred Skupštine grada Kragujevaca -
Слика може припадати једна или више особа, људи стоје и текст
ВЛАДИМИР ПАВЛОВИЋ БРКА
https://www.facebook.com/vlada.moravka

Владимир на свом газдинству тренутно има 26. прасиља, али како и сам каже то је тек почетак. У плану има да прошири своје газдинство до чак 200 прасиља.

Држава Србија је у извесној мери препознала значај ове производње, и издвојила доста давања у ту сврху.

За крмачу, издвојено је 12.000 динара, за назимицу 4.000 и нераста 6.000 динара. Ако на свом газдинству имамо преко 10 крмача са HB бројем (родовник последњих три колена), стичемо право на 15.000 динара за подстицај квалитетних приплодних грла. Тада се за назимицу добија 19.000 динара, за крмачу 27.000 и за нераста 21.000. Када се све ово узме у обзир, долазимо до чињенице да је нажа држава у великој мери препознала потребу за хитно деловање.

Слика може припадати напољу

У току разговора, дотакли смо се разних тема везаних за будућност пољопривреде, али и будућности села. Да постоје итекако велики проблеми, одавно је свима јасно. Међутим ти проблеми нису настали јуче. Сви смо свесни чињенице, да се на пропасти села непрестано радило последњих тридесет година. Али, ствари једноставно морају да се мењају. Дошло је време да млади људи преузму иницијативу. Да сами себи искрче овај коров који се непрестано шири, и прети да затре сваку помисао да се на селу може живети.

И нека сви добро знају, да су Милош Обреновић и Карађорђе имали велики страх од правог сељачког устанка. Да су и они зазирали и од саме помосли да покушају било какву врсту манипулације са обичним сељаком. Свима је добро познато, да је Шумадија од вајкада била земља хајдука и устаника. Нажалост, последњих тридесет година проживела је у дубоком мраку али је дошло време да се успавани медвед коначно пробуди, а када се пробуди више спавања нема.

Човек који бежи од политике, бежи и од проблема. Такав човек јесте кукавица. Зато што не жели да промени свет око себе, не жали да допринесе развоју нашег друштва! Ми то желимо! Али, није време за откривање детаља. Нека свако добро упамти, да млади желе село по својој мери! Желе да живе на селу, а не да животаре! Сељачки, друштвено-политички активизам тек почиње са деловањем….И да се разумемо. Циљ једне овакве приче није промена власти, за такве ствари имамо изборе. Циљ једне овакве приче јесте да се пробуди свест апсолутно свих, да Србија без села нема никакву будућност. Владимир Павловић БРКА, у разговору са Геџом.

ГЕЏИН КОМЕНТАР: За непуна два месеца, колико се бавим самом проблематиком живота на селу, небројано пута сам алудирао на то, да се суштинске ствари коначно морају мењати. Никако не могу да схватим то, да смо сви свесни чињенице да овај наш сељчки брод одавно плови сам и заборављен од свих а да и даље седимо и чекамо. Само не знам шта тачно чекамо? Можда је ипак дошло време за деловање! Што се тиче Крагујевца, ту ствари заиста почињу да се мењају (Дупло већи Буџет), али то мора бити тек почетак! Земља Србија је прелепа. Али, (не)искоришћења у довољној мери. Као да нисмо свесни шта имамо. ГЕЏА ВОЛИ СВОЈУ ЗЕМЉУ, СВОЈ НАРОД и НЕ БЕЖИ НИГДЕ! Геџа је увек био на страни правде, и на страни истине. И овога пута, страну НЕ МЕЊА!

„Традицијом“ против ГРИПА!

Хладни зимски дани, са собом доносе и разне прехладе. Један од природних начина да ублажимо, ако не  и у потпуности се отарасимо досадног кашља и прехладе јесте  као што су  наши стари у нека прошла времена, када „фармација“ није у тој мери била развијена.

Дакле, реч је о КУВАНОМ ВИНУ!

Мој (ГЕЏИН)начин „прављења“ овог напитка је најпростији могућ. Једноставно, прокувам вино, ставим мало бибера и то је то. Е сада, неко додаје чоколаду и сл, али више сам за тај неки традиционални фазон, али то је већ ствар укуса. Било како било, увек преферирам своје ДОМАЋЕ ВИНО, што и вама саветујем. Ако исто немате, прошетајте до оближњег села, и верујем да ће те лако пронаћи вино по „вашем укусу“. (Барем је то лако пронаћи у Шумадији).

Ето, циљ ове „објаве“ јесте да подсетим све оне који су заборавили на овај, „чудесно здрав и пријатан напитак“. УЖИВАЈTE!