Потпуна забрана лова на територији Републике Србије!? Реална, или празна прича?

Ових дана, у јеку јачања Еколошких организација у нашој земљи, благи пораст медијске пажње добијају и иницијативе које се отворено залажу за потпуну забрану лова на територији Републике Србије.

Мени, као човеку који сваки закључак доноси искључиво вођен оном сељачком логиком, једна оваква „иницијатива“ изгледа толико застрашујуће да је то готово немогуће описати.

Било би јако корисно, да ми неко ко заговара једну овакву „иницијативу“ објасни, како то мисле да изведу? Тако што ће ићи по солитеру и сакупљати потписе од људи који веома често никада нису видели како изгледа, рецимо Шакал? (част изузецима)

Него, господо „иницијатори“ једне овакве небулозе објасните нама сељацима шта да радимо у случају када, нпр. лисица уђе у кокошар и потамани сву пернату живину? Да је наградимо са још једним пилетом из лидла за сналажљивост?

Заиста, једна оваква иницијатива натера човека да добро размисли о свему томе. Наравно, и сам Геџа јесте велики противник тога да неко узме пушку, и оде у шуму, и тамо направи „масакр“ тако што побије 10 дивљих свиња на гомилу и сл. Такве ствари јесу за апсолутну осуду, у сваком смислу. Противник сам и противзаконитог лова. Али, потпуна забрана лова јесте последица нечије досаде.

Да ли су ти људи свесни колико поједине животиње (Лисица, Шакал) могу бити опасне и по самог човека?

Дакле, лов у данашње време служи искључиво за држање бројности неке врсте „штеточина“ под контролом. Уколико би та бројност прешла одређену границу, суочили би се са јако великим проблемима. Нарочито би велике последице трпели пољопривредници.

Али, треба додати констатацију даје сваки покушај потпуног истребљења неке врсте на одређеном простору сразмерно геноциду. Таква ствар захтева апсолутно што строжију санкцију.

Лично, јако сам везан за своју живину и дешава се, додуше не тако често да ујутру затекнем кокошку „без главе“. Мислите да је то уреду, а када ловац устрели куну, лисицу, и сл. онда то није ок? Лицемерно зар не? О овој теми, у наредном периоду тек ће бити Геџиних писања…

Како преживети месец са 12.000 динара!? То само пољопривредни ПЕНЗИОНЕР ЗНА!?

Колико је наш систем одувек био (не)милосрдан према људима који су чинили и чине срж али и темељ постојања у свим временима, показује и чињеница да је пољопривредна пензија толико „мала“, да се још мало може сврстати у социјална давања.

Па се пољопривредници, када дођу у неке позне године, и када више нису у стању да раде тешке послове једва (из)боре за голу егзистенцију.

Цео свој радни век, још од ране младости ови људи посветили су послу, без којег би се читаво постојање људске врсте могло довести у питање. Производњи хране!

Добро, сада ће неко много паметан да каже како су живели миран и здрав живот.

Међутим, вратимо се коју деценију назад. И сада замислите време, када пољопривредна механизација није била развијена у тој мери као данас. Време, када се рецимо кукуруз копао ручно, када се брао ручно. Сваки дан, био је радан. Радно време почињало би рано изјутра, а завршавало се касно увече. Дакле, сељак никада није знао да ли је хладно, да ли је топло, да ли пада киша или пече јако сунце. Стока је морала бити намирена, без обзира на све. Сељак никада није знао за боловање, годишњи одмор, празник и сл.

И поред свакојаких проблема, и немаштина никада није остајао дужан својој држави. Али, судбина зна да буде окрутна и немилосрдна. Већина тих добрих душа када некако преживи све недаће и дочека иоле неку старост, дочека и разне болести које прате мукотрпан и тежак физички рад. Тада, уместо да барем мало проживе старост, достојан човеку наилазе на нову муку, од 12.000 динара месечно. Од тих пара, треба да купе себи лекове, треба да купе храну, да плате рачуне и дају „неку“ пару унучету!? Како успевају све то да изведу, само они знају.

Још увек се питате, зашто живимо овако? И зашто људи напуштају ову лепоту и одлазе некуд далеко, да тамо рађају децу, и стварају породицу? Ако, можда смо све то и заслужили!? Ко зна.

СЕЛИШТЕ: Шумадијска туга 21. века!! (FOTO)

Живимо у веку 4. индустријске револуције. У веку, у коме су готово сви цивилизацијски проналсци,  доведени до савршенства. Имамо утисак, да свакога дана искочи неко ново чудо. Па је сходно томе постало потпуно оправдано, да нас случанјни „баг“ нета тотално избаци  из такта. Па се нервирамо, хоћемо да мењамо оператера итд.  Међутим, само замислите  да свакога дана изнова имате проблема са ВОДОМ!? Да, добро сте прочитали са ВОДОМ! Веровали или не, постоји место у нашој земљи где људи и данас, у доба 4. индустријске револуције СКУПЉАЈУ КИШНИЦУ како би иоле имали воду.  

Отвори фотографију

Селиште, засеок Доњих Грбица. Место које својим природним лепотама сваког пролазника оставља без даха.  Месна заједница Селиште, налази се на свега 10 километара од града Крагујевца. Међутим, ни релативно мала близина граду који броји готово  200.000 становника није била довољна, да се становницима овога краја реши питање ВОДОСНАБДЕВАЊА.

У овом месту линија градске воде још увек није прошла, артерских бунара нема. Приватни бунари по домаћинствима су махом сви спустили ниво воде, или пак потпуно пресушили.Водоснабдевање у овим, итекако тешким данима одвија се са реке  али, само када је могуће до исте сићи због јако клизавог терена. Целу ову муку, додатно отежава чињеница да река у великом делу године потпуно пресуши. Поред свега тога, мештани се водом снабдевају са околних бара које су ископане са циљем, да се ту цеди вода из околних њива! У зимским периодима до воде се долази топљењем снега, а у кишним данима сакупљањем кишнице.

Поред  Селишта, драстичне проблеме са водом има и део суседног села, Шљивовац. Постоје извесне процене, да би за увођење градске воде било између 60 и 80 домаћинстава. Дакле, то значи да би између 240 и 270 душа било спашено од мука које тренутно проживљавају.

Вредни људи овога краја писали су дописе, молбе, сакупљали потписе како би коначно решили овај, вишедеценијски проблем. Нажалост, никаквих промена није било, нити је отпочето решавање овог проблема.

Оно, што је мени као председнику МЗ привукло пажњу јесте чињеница да је у градском буџету  за 2022. годину опредељено 1.5 МИЛИОНА ЕВРА за невладине организације, док за елементарне ствари нема средстава, или једноставно можда  нема воље!

С обзиром на чињеницу да је вода „стигла“ на свега 1,8 километара од Шљивовца, тј. 2,9 километара од СЕЛИШТА позивамо надлежне да што пре крену у решавање овог проблема. Ми не тражимо бесплатну воду, сваки прикључак био би плаћен, као и сваки кубик потрошене воде. Уосталом, као и свуда где се водоснабдевање врши на тај начин. Нама није у интересу да медијски промовишемо тешке моменте нашег села. Нама је у интересу да имамо воду као сав нормалан свет у 21. веку!

ШАНСА ЗА СВЕ: ВЕЛИКЕ ПАРЕ ОД ДРЖАВЕ, АЛИ?!

Да млади људи само не одлазе из Србије, већ се и враћају показује и пример младог Крагујевчанина. После вишегодишњег рада у земљама западне европе, решио је да свој живот промени из корена. Вратио се у свој родни Крагујевац, и решио да се упусти у једну несвакидашњу авантуру. Овај вредан и амбициозан млади човек, упустио се у неизвесну авантуру, узгоја свиња. И то не било којих. Већ сорте, која је у неким давним временима ‘бивала симбол Шумадије. Сорте која је одхранила наше претке у најтежим временима! Дакле, реч је о „Моравки“.

Слика може припадати животиња

Владимир Павловић БРКА, у жижи Крагујевачке јавности доспео је пролетос када је решио да каже ДОСТА! Доста уништавању сељака. Подсећања ради. Владимир Павловић Брка, испред општине у граду на Лепеници „разапео“ је транспарент који је носио слоган „ДИГЛА СЕ КУКА, и МОТИКА“. Тога дана сви Крагујевачки портали објавили су вест, да је овом вредном српском сељаку једноставно прекипело. Рашио је да на тај начин свима да до знања, са каквим проблемима се сусрећу пољопривредници у Шумадији.

"ovo je KRIK" - kaže čovek iz Sabante koji je "pobio" za UCENTAR ispred Skupštine grada Kragujevaca -
Слика може припадати једна или више особа, људи стоје и текст
ВЛАДИМИР ПАВЛОВИЋ БРКА
https://www.facebook.com/vlada.moravka

Владимир на свом газдинству тренутно има 26. прасиља, али како и сам каже то је тек почетак. У плану има да прошири своје газдинство до чак 200 прасиља.

Држава Србија је у извесној мери препознала значај ове производње, и издвојила доста давања у ту сврху.

За крмачу, издвојено је 12.000 динара, за назимицу 4.000 и нераста 6.000 динара. Ако на свом газдинству имамо преко 10 крмача са HB бројем (родовник последњих три колена), стичемо право на 15.000 динара за подстицај квалитетних приплодних грла. Тада се за назимицу добија 19.000 динара, за крмачу 27.000 и за нераста 21.000. Када се све ово узме у обзир, долазимо до чињенице да је нажа држава у великој мери препознала потребу за хитно деловање.

Слика може припадати напољу

У току разговора, дотакли смо се разних тема везаних за будућност пољопривреде, али и будућности села. Да постоје итекако велики проблеми, одавно је свима јасно. Међутим ти проблеми нису настали јуче. Сви смо свесни чињенице, да се на пропасти села непрестано радило последњих тридесет година. Али, ствари једноставно морају да се мењају. Дошло је време да млади људи преузму иницијативу. Да сами себи искрче овај коров који се непрестано шири, и прети да затре сваку помисао да се на селу може живети.

И нека сви добро знају, да су Милош Обреновић и Карађорђе имали велики страх од правог сељачког устанка. Да су и они зазирали и од саме помосли да покушају било какву врсту манипулације са обичним сељаком. Свима је добро познато, да је Шумадија од вајкада била земља хајдука и устаника. Нажалост, последњих тридесет година проживела је у дубоком мраку али је дошло време да се успавани медвед коначно пробуди, а када се пробуди више спавања нема.

Човек који бежи од политике, бежи и од проблема. Такав човек јесте кукавица. Зато што не жели да промени свет око себе, не жали да допринесе развоју нашег друштва! Ми то желимо! Али, није време за откривање детаља. Нека свако добро упамти, да млади желе село по својој мери! Желе да живе на селу, а не да животаре! Сељачки, друштвено-политички активизам тек почиње са деловањем….И да се разумемо. Циљ једне овакве приче није промена власти, за такве ствари имамо изборе. Циљ једне овакве приче јесте да се пробуди свест апсолутно свих, да Србија без села нема никакву будућност. Владимир Павловић БРКА, у разговору са Геџом.

ГЕЏИН КОМЕНТАР: За непуна два месеца, колико се бавим самом проблематиком живота на селу, небројано пута сам алудирао на то, да се суштинске ствари коначно морају мењати. Никако не могу да схватим то, да смо сви свесни чињенице да овај наш сељчки брод одавно плови сам и заборављен од свих а да и даље седимо и чекамо. Само не знам шта тачно чекамо? Можда је ипак дошло време за деловање! Што се тиче Крагујевца, ту ствари заиста почињу да се мењају (Дупло већи Буџет), али то мора бити тек почетак! Земља Србија је прелепа. Али, (не)искоришћења у довољној мери. Као да нисмо свесни шта имамо. ГЕЏА ВОЛИ СВОЈУ ЗЕМЉУ, СВОЈ НАРОД и НЕ БЕЖИ НИГДЕ! Геџа је увек био на страни правде, и на страни истине. И овога пута, страну НЕ МЕЊА!

СТОЧНА ПИЈАЦА ЗАТВОРЕНА!? Шумадија остаје без „прасића“!?

Колико су произвођачи „прасића“ били незадовољни и разочарани у претходном периоду, показује и чињеница да је велики број њих одустао од производње.

Произвођачи, са којима сам разговарао међусобно су подељени по питању будућности. Једни кажу, чекамо боље време, али већина њих јасно каже „НИКАДА ВИШЕ“!

Оно, што мене највише забрињава јесте чињеница да су то све људи који се овом производњом баве генерацијама. Један од истих каже:

-„преживели смо време санкција, време ратова и инфлација. Али, овакво стање тешко“ . Од сада само за своје потребе..

Да је ствар заиста озбиљна и забрињавајућа, јасно се дало видети у прошлом месецу, барем када је реч о граду на Лепеници.

Још једна, крајње невероватна ствар јесте то што према наводима пољоприврдника сточна пијаца у Крагујевцу не ради већ јако дуго.

„зарасла у коров, нигде живе душе“ каже један од Геџиних саговорника.

У том смислу, Крагујевчани су принуђени да се упусте у потрагу по оближњим селима.

Још мало, и ово задовољство биће ЛУКСУЗ!

Иначе, тренутна цена „прасића“ у Крагујевцу јесте 250 дин, са тенденцијом даљег раста. (имајући у виду предстојеће празнике).

Ето, тако веле произвођачи….

Што каже народ: ТО ЈЕ СТОКА!

Када би људи знали какву грешку праве према природи, барем на тренутак би се уплашили њене неминовне освете. Зашто се чудимо, када нам лети град „побије“ целу муку, и обере воћњак пре нас самих? Зашто се чудимо када се река излије, и поплави куће? Одговор је врло једноставан. Како се понашамо према природи, тако нам иста и враћа. Од наших прелепих планина, направили смо градове, од наших река направили смо депоније, у нашим потоцима и изворима изливамо фекалије, а поред пута бацамо шта стигнемо, од мртвих животиња до старих шпорета и кревета.И то нам више није чудно, већ смо се навикли. Али нам јесте чудно „зашто баш нама град обра воћњак, зашто нам мраз „помлати“ родне цветове!? То је вероватно, зато што смо много паметни. Мислимо, ма кога је*е бацићу ово прасе што је „липсало“ доле у Лепеницу(Крагујевчани), као да ће неко да ме види!? Али, не размишљамо о томе да нас можда неко гледа „одозго“?

И онда одједном, букнуше ткзв. еко-протести. Еј да човек не поверује. У земљи где се шпорети бацају у реку, канализација излива у поток неко се сетио да диже „еколошки устанак“. Све сами еколози, а када се „сагнем“ да покупим ђубре са тротора гледају ме као да сам пао са марса, а у себи размишљају „боже, каква будала“.

Дефинитивно смо постали друштво апсурда и лицемерја. Наравно, било би „болесно“ цео један народ окарактерисати као „лош“, због будала која мисле само на себе и своје д*пе! Извините на примитивизму и простаклуку, али некада човек једноставно не може да се уздржи, а да не опсује.

ЏАБА НАМА ОВА ЛЕПОТА, КАДА СМО МНОГО ЛОШИ! МНОГО!

Ево сада, док пишем ово посматрам падине Црног врха и Бешњаје и размишљам о томе како Бог нимало није штедео када је стварао ову лепоту, али је очигледно негде погрешио када је све то дао људима који све то нису заслужили. 

Добро. Сада ће неко од „професионалних еколга“ да каже, види ову будалу шта пише. Ок, нека будем будала. Мени је много жао тог народа у Лозници, који се ИСКРЕНО БОРИ да сачува своје вековно огњиште, срце ми се цепа када видим човека који у сузама каже „аман људи, где ћу овако матор да се селим“, и тим људима пружам апсолутну подршку да нађу неко прихватљиво решење, и дају све од себе у циљу очувања свог огњишта, и своје земље. Али, ову господу која покушава да на туђој муци дође до политичких поена окачим ма знате већ где. (Опростите још једном на псовци)

И да се разумемо. Овом приликом желим да упутим поруку свима који се искрено боре за своје „парче земље“ да никако, али никако не допусте да се ти појединци умешају и профитирају на њиховој муци. Ако то допусте, више им спаса нема. Остали који се нађу у овом тексту, нека се запитају шта раде!

СТОКА

И још нешто да се разумемо. Овај народ и ову земљу волим највише на свету! Нити имам намеру да „бежим“ одавде, нити имам намеру да сатанизујем народ коме и сам припадам. Али, неке ствари које су одлика нашег друштва једноставно не могу да разумем, колико год се трудио. У једно сам сигуран, у неким прошлим временима епитет који је овај народ имао ни један на свету није, а то је „ДУША“, али то се очигледно полако губи. Без обзира на све, мора постојати нада да ће коначно и наше друштво схватити да све почиње од нас самих! Све док „бацање шпорета у реку“ не постане срамота за сваког појединца, ово стање биваће све горе и горе!

„Традицијом“ против ГРИПА!

Хладни зимски дани, са собом доносе и разне прехладе. Један од природних начина да ублажимо, ако не  и у потпуности се отарасимо досадног кашља и прехладе јесте  као што су  наши стари у нека прошла времена, када „фармација“ није у тој мери била развијена.

Дакле, реч је о КУВАНОМ ВИНУ!

Мој (ГЕЏИН)начин „прављења“ овог напитка је најпростији могућ. Једноставно, прокувам вино, ставим мало бибера и то је то. Е сада, неко додаје чоколаду и сл, али више сам за тај неки традиционални фазон, али то је већ ствар укуса. Било како било, увек преферирам своје ДОМАЋЕ ВИНО, што и вама саветујем. Ако исто немате, прошетајте до оближњег села, и верујем да ће те лако пронаћи вино по „вашем укусу“. (Барем је то лако пронаћи у Шумадији).

Ето, циљ ове „објаве“ јесте да подсетим све оне који су заборавили на овај, „чудесно здрав и пријатан напитак“. УЖИВАЈTE!

Субвенције за куповину ђубрива!?

Крај претходне недеље, и усвајање буџета града Крагујевца донекле је вратило неку наду да и Шумадијског сељака коначно неко чује, с обзиром да је аграрни буџет готово удвостручен, у односу на исти прошле године.

Оно што је мени (Геџи) највише привукло пажњу јесте чињеница, да је највећи акценат међусобне расправе одборника стављен на питање опстанка села. Е сада, да ли је ту било искрености, или ипак жеља за добијање подршке сеоског становништва видећемо јако брзо.

Поред екстремно високе цене нафте, горећи проблем јесте и цена ђубрива. Држава би подхитно требала да реагује што се исте тиче.

У једном од својих обраћања током седнице, градоначелник Крагујевца између осталог споменуо је могућност да град у сарадњи са Министарством субвенционише куповину ђубрива.

Моје мишљење са дистанце обичног човека јесте, да је такво решење требало донети још пре почетка јесење сетве, али ни сада није касно да држава реагује. Ако ове цене остану и на пролеће, бојим се да нас следећа јесен може одвести у такву кризу, какву никада нисмо имали.

Међутим, да ли ће до тога заиста доћи видећемо у наредном периоду. Најважније јесте, да је неко барем споменуо једну такву могућност.

ШУМАДИЈА:50 милиона за пољопривреду!? Власт коначно чула „вапај“ села!?

Мрачан облак, који прекрива небо изнад села Шумадије, коначно почиње да слаби. После дуго времена, град је чуо последњи вапај Шумадијског сељака, који већ јако дуго тумара по мраку.

Механизација у Шумадији, којом пољопривредници обављају своје свакодневне послове, у већини случајева стара је преко 20-30 година. Све до сада, град Крагујевац склањао је поглед са тих проблема.

Међутим, коначно је неко схватио да Шумадијска села броје последње године, неко се коначно дозвао памети и кренуо да гаси пожар, који је у потпуности разорио села.

Било би јако глупо, а не похвалити једну овакву ствар. Чињеница јесте да је пољопривредни буџет за наредну годину јако добар, а најбоље од свега је управо то што је највећи део истог резервисан за бесповратне субвенције, пре свега за куповину трактора и механизације. Тим буџетом, предвиђено је и доста средстава за сточарство, али и за подизање пластеника и стакленика.

Овом приликом желим да се захвалим свима на јако лепе поруке које свакодневно добијам. Геџа је један од вас, неко ко више воли своје село него сва блага овог света. Ничег нема лепшег од дедовине! Геџа наставља даље! Још једном велико хвала!

Наравно. Јуче сам видео доста коментара, који су се углавном односили на неповерење у све то, као и индиције да ће већина тих средстава завршити у „рукама“ појединаца који су блиски власти. Међутим, мислим да је тај начин посматрања погрешан. Ваља прво конкурисати, а онда уколико приметимо неку неправилност или протекцију донети коначан суд. Велики сам противник тога, да чим видимо нешто иоле позитивно одмах „опалимо паљбу“. Али, ако заиста приметим да постоје протекције, нећу се устручавати да све отерам у знате већ где.

Апсолутно свима препоручујем да се пријаве за субвенције, када конкурс буде расписан. Ако ништа друго, барем из чистог ИНАТА!

Ваљда вас нисам толико СМОРИО. Ако ипак јесам, онда ЈЕБИ/ГА❗

КОНАЧНО: Буџет за пољопривреду Дупло већи!? Спас у последњи тренутак?

Видим да ми људи врло често замерају то, што како кажу „овај Геџа само негативно пише“. Међутим, искрено се трудим да будем апсолутно објективан у сваком смислу. Оно што негативно утиче на квалитет живота у селу, увек али увек ћу без икаквог устручавања критиковати, док ћу са друге стране сваку иоле позитивну ствар громогласно поздравити.

Тема ове „писаније“ јесте усвајање буџета за наредну годину. У том случају, имао сам потребу да поздравим усвајање буџета града Крагујевца, нарочито аграрни буџет који је готово ДУПЛО већи у односу на исти прошле године. Нарочито важно за поменути, и јесте чињеница да је највећи део тог буџета опредељен за бесповратне субвенције.

Све то у суштини значи, бољи и квалитетнији живот људи у сеоским срединама. Коначно је барем мало исправљена дугогодишња пракса, занемаривања села.

Шумадијска села су коначно дочекала да и њих огреје сунце, јесте зубато али је СУНЦЕ!

Ето, мало позитиве и са моје стране!

Хаос још увек траје!? Седница још увек прекинута!

Слађан Ракић

Седница Скупштине града још увек прекинута! Одборник Слађан Ракић још увек „протестује“. Чека се коначна одлука!

Одборник је одбио позив председника Скупштине града да присуствује консултацијама. Неизвесност све већа!

ХАОС: Прекинута седница СКУПШТИНЕ!

Општи хаос на седници Скупштине града Крагујевца. Одборник Слађан Ракић, изнео је низ негативних коментара на рачун фирме у којој је запошљен. Председник Скупштине града, Мирослав Петрашиновић прекинуо седницу!

Одборник своје излагање преносио уживо.

Ускоро опширније!

ДОКЛЕ ВИШЕ!? Цео терет поскупљења, поново носе СЕЉАЦИ!?

Сама реч инфлација, у свима нама буди сећања на један, не тако леп период нашег друштва.

У народу се ових дана, често може чути „тихи шапат“ да сва ова дешавања непогрешиво подсећају на ткзв. деведесете!

Имајући у виду чињеницу, да цене основних животних намирница не престају да „скачу“ готово читаву јесен, стиче се утисак да је извесна доза страха потпуно оправдана.

Међутим, у циљу стабилизације цена основних животних намирница, наша држава донела је одлуку да „замрзне“ цене одређених производа, иако такав начин смиривања у суштини може бити мач са две оштрице, очигледно је да тренутно бољег решења нема.

Можда се сада питате, шта млати овај? Какве везе ово има са селом, и пољопривредом?

Међутим, итекако има. Ова ограничења могу имати јако негативан утицај на економски положај произвођача, будући да се „замрзавања“ највише односе на пољопривредне производе.

Посматрајући тренутно стање на тржишту, може се претпоставити да ће највећи терет овог „захвата“ осетити произвођачи свиња, а таман је откупна цена почела да бележи благи раст.

Све у свему, неизвесност и напетост је све већа.

Ускоро опширније.

Велики дан за БАТОЧИНУ! Долази амбасадор ТУРСКЕ!

About Image
Фотографија преузета са сајта КЦ Баточина

Културни центар „Доситеј Обрадовић“ из Баточине, већ дуги низ година свој рад базира, пре свега на промоцији обичаја, традиције али и културног наслеђа овог краја. Да се добар глас заиста далеко чује, показује и чињеница да ће ова, крајње мала Шумадијска општина имати велику част да угости Амбасадора Турске, чиме ће бити крунисана дугогодишња сарадња локалне самоуправе и Амбасаде Турске у Србији.

Ова посета заслужује велику пажњу, имајући у виду најаву да његова екселенција долази заједно са Турским привредницима, који су исказали интересовање за потенцијално улагање у ову општину. Ова посета, осим културног значаја има велики значај и у економском смислу. Овом посетом, биће отворено потпуно ново поглавље за саму локалну самоуправу, али и за све грађане Баточине!

ЈЕЗИВО: Овако изгледа пут на само 5 km од центра града!?

Саме фотографије говоре све, тако да сваки други коментар изгледа сулудо.

Главна саобраћајница у насељу МАРШИЋ. Рупе као за време Турака.

Поставља се питање, ШТА РАДЕ ЧЛАНОВИ САВЕТА МЗ? Да ли су обавестили надлежне институције, или чекају да неко настрада па онда да реагују?

2022: година „ВЕЛИКИХ“ промена?

Имајући у виду да се већ увелико налазимо у предизборној кампањи, није наодмет да се подсетимо неких промена које су се догодиле у протеклих пар деценија. Иако су избори тек на пролеће следеће године, сви политички актери већ се увелико налазе у кампањи.

Од 1990. године, па све до данас у друштвеном систему наше земље готово да је утемељено „неписано правило“ да се све у суштинском смислу битне промене одигравају у просеку, на сваких 10. година!

-1991. Имали смо почетак распада СФРЈ

-2000. Свргавање режима Слободана Милошевића

-2012. Одлазак ДС и Бориса Тадића са власти, и долазак Томислава Николића и СНС-а

-2022. ??

Из приложеног се да видети да су се све битне промене до сада одигравале у просеку на сваких десет година. Да ли ће се тај континуитет наставити, остаје да сачекамо Април и коначан „суд“ народа.

ТУГА: Шта то беше „КРАВА“!?

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је untitled-1.jpg

Готово месец дана, константно пишем о проблемима сељака. Искрено, мука ми је више од пусте негативе, али једноставно ништа позитивно не успевам да чујем и ако стално комуницирам са људима који се иоле „баве“ пољопривредом.

У неформалном разговору са младим пољопривредником из једног шумадијског села, дошао сам до одређених информација. Према његовим речима, цена млека бележи благи раст и сада добија око 43 динара за један литар, али разлога за (не)задовољство још увек има. Тренутна интервенција представља само покушај да се „пожар“ у шумадијском млекарству барем стави под контролу. Али, с обзиром да је откупна цена млека у једном тренутку пала и испод 30 динара по једном литру, сада се барем појавила извесна нада да ће коначно тај „пожар“ који прети да потпуно затре српског сељака бити стављен под контролу, али и што скорије угашен. Имајућу у виду драстичан раст цена репроматерија, разлога за незадовољство итекако има.

Ово село још увек одолева, и некако опстаје у времену када се села масовно празне али докле ће тако бити остаје да видимо?! Оно што човеку оставља „велику кнедлу“ у грлу, јесте поражавајући податак да је само у претходних годину дана у овом селу угашено готово 10 фарми крава!?
Геџа се пита, да ли постоји неко од пустих функционера који види ту сузу у очима човека који је цео живот стварао, и дошао у ситуацију да целу муку прода? Аман бре, људи који генерацијама „чувају“ краве, сада исте продају не зато што су „ленчуге“, него зато што више не могу да саставе крај са крајем, зато што свака година која дође са собом донесе још већи „минус“ од претходне, и тако у недоглед!!? Па се питам ДОКЛЕ БРЕ ВИШЕ?
КАДА ЋЕ ОВАЈ „ПОЖАР“ БИТИ УГАШЕН?

Ако се овај тренд „затварања“ настави, кроз коју годину питаћемо се шта то беше „КРАВА“!?

ТЕШКА ВРЕМЕНА КУЦАЈУ НА НАША ВРАТА?

Да ли нас тек чекају тешка времена? Да ли имамо снаге за овакву борбу?
Имамо ли уопште избора? Све сама питања, на која ће време врло брзо дати коначан суд!

Некада су се наши преци борили на јуриш и у рововима. Међутим, тада су знали колико кошта њихов живот, знали су да ће у будућности њихови потомци бити поносни на њих, и на њихова достигнућа у борби за одбрану отаџбине. У тим данима борбе, без обизира на време у којем су живели  знали су и што је најважније осећали да је комплетно државно руководство на челу са КРАЉЕМ апсолутна подршка. Да ли је данас тако, видећемо врло брзо!?

Данас, када се поједини крајеви наше земље налазе у страховито тешкој ситуацији. У борби која се може окарактерисати као борба Давида и Голијата. Поред епидемије вируса који коси све пред собом, све оскуднијим и тежим животом, поједини светски моћници исказују све веће интересовање за отварање рудника и експлоатацију Литијума са  територије наше земље!

Ових дана све је активнија кампања, која за главни циљ има то, да што више људи поверују  у  причу  да је страх од отварања рудника (не)оправдана , а из тога се вероватно могу извући и поруке да је борба против отварања рудника унапред изгубљена, и да тренутно ометање само одлаже сигурну експлоатацију у блиској будућности. Насупрот томе, глас „обичних“  људи кроз иглене уши долази до јавности.  Како некада Аустроугарски топови, тако данас медијски „топови“ испаљују поруке које треба да допру дубоко у нашу свест, и да се ту задрже све до завршетка пројекта!?

Геџа се осећа јако забринуто. Сва ова дешавања, која су везана за озлоглашени рудник Литијума терају човека да се запита, колико кошта право на избор, колико бре може да кошта здрава животна средина? Многи су се цинично смејали причи “ да ће се у будућности водити ратови за чисту воду, а да ли је та будућност већ на нашим вратима, или су та врата била толико слаба, да су на први удар остала сломљена?

Да ли нас тек чекају тешка времена? Да ли имамо снаге за овакву борбу?
Имамо ли уопште избора? Овакав низ питања можемо постављати себи свакога дана, а одговор на иста зна само време! Нама остаје једино да се боримо. Од нас самих зависи, да ли ћемо црвенети испред својих потомака када нас питају за нашу „борбу“, или ћемо поносито одговарати на њихова питања, као наши стари што су причали нама!?

О овој теми, тек ће бити „Геџиних писанија“. Ово је само најава за дугу и вероватно тешку борбу!? Нека нам ГОСПОД помогне да следимо прави пут.

280 МИЛИОНА ЕВРА НОВИХ СУБВЕНЦИЈА?! НАДА ЗА СПАС ПОЉОПРИВРЕДЕ?

Година, која је готово на измаку донела је нашим сељацима пуно турбуленције. У неком од наредних „писанија“ изнећу подсетник појединих тренутака који су били најтежи за пољопривреднике, али изнети и одређене ствари које јесу за похвалу, да не буде после приче „како овај Геџа само критикује“.

Оно што ми је мало заголицало машту, јесте вест која се појавила на сајту Министарства пољопривреде у којој се каже да су настављени преговори о слободном протоку хране, али настављено и промовисање идеје Отвореног Балкана. Из свега тога, поставља се питање како ће све то утицати на нас сељаке, да ли ће нам то донети лакши пласман производа и евентуални извоз у конкретном случају на тржиште Албаније и Северне Македоније, или ће се тиме отворити могућност за неконтролисан увоз који ће аутоматски у негативном смислу утицати на стварање вишка на нашем тржишту?
Оно што у одређеном степену може да донесе добро нашој пољопривредној производњи, јесте то што је наш поштавани Министар предао одређену документацију представницима Европске Комисије потребну за одобравање приступа ИПАРД 3 фонду. ТАЈ ПРОГРАМ ДОНЕЋЕ НАШИМ ПОЉОПРИВРЕДНИЦИМА 280 МИЛИОНА ЕВРА НОВИХ СУБВЕНЦИЈА?!

Шта ће на крају од свега тога бити, остаје да сачекамо……

*ЉУДИ, ХВАЛА ВАМ НА ДОСАДАШЊЕМ ЧИТАЊУ. С обзиром на врло кратак период „постојања“, јако сам пријатно изненађен на броју прегледа, као и броју порука које свакодневно добијам. У наредном периоду, очекујте још озбиљније приче. Сво ово јесте само увод у оно што заиста желим да направим. И да се разумемо. Немам апсолутно никакве намере да профитирам од овога, мој циљ јесте да се чује глас обичног човека, сељака који жели само ДОБРО овој земљи, али највише добро овом народу. Немојте замерити на евентуалне грешке у својим „писанијама“, ипак сам ја само (не)писмени ГЕЏА! Хвала вам још једном.

Информације преузете са званичног сајта Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде

Ко покушава да „затре“ СРПСКОГ СЕЉАКА?

Ништа није ново да цена нафте не престаје да „дивља“ већ јако дуг период. Тај пораст цена, највише је погодио домаће пољопривреднике. Али да не дубинам много, већ сам „пискарао“ о томе.

Међутим, оно што највише натера сваког од нас да се истински запита, куда плови наш „сељачки брод“? Да ли има своју луку, или плута сам остављен и заборављен на великом океану?  Да ли неко заиста покушава да затре српска села, да угуши и последњу наду српског сељака у боље време? Да ли неко покушава да натера и оне ретке који су остали на својим имањима да окаче „мотику“ о клин, и пођу некуд далеко, у потрази за неки иоле бољи живот, живот достојан човека!?

Све могу да разумем, и кризу коју је једним делом изазвало ово зло од епидемије, разумем и чињеницу да ми „зависимо“ од увоза нафтних деривата, али никако не могу себи да докучим то да неко тамо немо гледа како „сељачки брод“ и даље тумара по мраку, на великом океану, без трачка светла, без икакве перспективе!? Ова година, а то је већ свима довољно јасно донела је најскупљу јесењу сетву, можда и у последњих 30 година! Верујем да постоји могућност, да људи који се налази на суштински важним местима покушају да баце „трачак светла“ тиме што ће бар  који динар вратити субвенције за куповину нафте!

Узимајући један, само на први поглед „глуп“ параметар за поређење, где се најбоље огледа стварно ст(р)ање јесте поређење откупне цене млека и продајне цене НАФТЕ. Цена нафте, на данашњи дан износи тачно 172.47 динара за један литар, с друге стране откупна цена млека креће се у просеку од 25 до 35 динара по једном литру. Дакле, да би купио само 1 литар нафте , сточар мора да прода готово 5 литара млека? За 100 литара нафте, треба продати готово 500 литара млека? Један јако прост и глуп пример, који натера човека да се запита куда плови овај наш „брод“?

Сво ово „пискарам“ у име обичног сељака, који у својој „штали“ има 10-15 Крава, а не о онима који поседују 200 и више. То нису „сељаци“, то су већ индустријалци.

 И да не буде забуне, себе сматрам обичним малим и (не)писменим сељаком, који се свакога дана сусреће са сличним  проблемима, о којима напише по неку реченицу! ГЕЏА ШУМАДИНАЦ