Шумадија се придружује протестима наших пољопривредника. Одувек је важило обичајно правило, да ни једна промена у нашем друштву није била могућа без Шумадије, и ШУМАДИНАЦА!
Збор у Десимировцу, с почетком од 10 часова! Подржимо наше пољопривреднике у својим часним намерама, да врате достојанство и у наша села!
Данас од 12 часова, пољопривредници широм наше земље мирном протестном вожњом од два сата, покушаће да скрену пажњу свим релевантним чиниоцима власти о катастрофи која прети да погоди домаћу производњу. Уколико захтеви истих не буду испуњени, постоји могућност да сам протест прерасте у велике блокаде. Захтеви пољопривредника, између осталог јесу да цена сунцокрета буде минимално 700е по тони, и да држава одобри точење 100l горива, по повлашћеној цени. Ово јесте само постављање оквира контроле финансијског пожара, који пољопривредом букти јако дуго. Не треба заборавити ни цене РЕПРОМАТЕРИЈАЛА, у тренутку сетве.
Иако су пољопривредници протеклих месеци сугерисали на алармантно стање, и покушавали да на сваки начин избегну протесте, до конкретног договора очигледно није дошло.
Уколико се којим случајем догоди да се блокира баш саобраћајница којом се ви крећете, немојте замерити овим људима. Не боре се они само за своје парче хлеба, већ се боре за голи опстанак нашег села. Оног села које је, и у најтежим временима одржало дух наше нације живим, и пружило уточиште (шансу) нашој култури, али и сећању да не ишчезну у вековима ропства!
Хтели ми то да признамо или не, села су та која чине стуб и темељ постојања, али и опстанка нашег народа. Иако је становништво данашњих села старо и временским кораком корача ка нестајању, још увек постоји светло у тој густој тами неправде да ће она ипак одолети овом, највећем искушењу до сада. То светло, су управо ови ПОЉОПРИВРЕДНИЦИ који данас у својим тракторима можда сипају и последњи литар нафте, како би исказали своју немоћ пред уцењивачким насртајима похлепних појединаца?
Зато драги пријатељу, подржи сељака у његовој борби за достојанствен живот. Знаш и сам/а да његова пропаст, води у неминовни пропаст свих нас!
Већ смо заборавили једну од последњих констатација бившег градоначелника, када је рекао да нас треба тући мотком. О каквим моткама је реч, то можемо само наслутити.
Међутим, садашњи градоначелник са својим сарадницима туче грађане скоро свакодневно, додуше за сад само финансијском мотком по џепу, али и по грбини обичног смртника који даје последњи атом снаге да заради пребијену пару.
Најновије јесте то, да је наш вољени град здруженом честитком са градским водоводом решио да обрадује родитеље Крагјевачких школараца пред сам почетак школске године?
Наиме, они су донели одлуку да почев од 1. СЕПТЕМБРА цене УСЛУГА које пружа ВОДОВОД буду увећане за 20%? Зар то није сјајно?
За нашу децу, јел тако беше?
Заборавили сте ону бомбастичну вест о пројекту „Чиста Србија“, пројекту који најављен као круцијалан у смислу опоравка поменутог предузећа?
Око 300 милиона евра, том приликом стигло је у наш град. Међутим, већ након три месеца појављује се губитак од невероватних 400 хиљада евра?
Уместо да осетимо долазак бољих дана, поново смо принуђени да издвајамо додатне паре како бисмо спасили овог гиганта од колапса, и које овде луд!? Радиш у буквалном смислу од јутра до мрака, и то што зарадиш покупе ти градски оци, под изговором усклађивања неких цена…
Море, кад мало боље размислиш овде је стварно потребна „мотка!“, али за кога то ће се брзо указати…
У готово сваком обраћању челника Крагујевачке власти, можемо чути како предузећа која се налазе под диригентском палицом града никада нису била у повољнијем финансијском стању. Свакодневно слушамо хвалоспеве о томе, и таман када поверујемо у то, дође ново заседање градског парламента, и заједно са истим дођу и нова задужења?
Као највећи пример „финансијског слона“, можемо узети ЈКП ШУМАДИЈУ.
Полазећи од претпоставке, да тренутни дуг поменутог предузећа износи 10 милиона евра, плус додатних 5 милиона који се дугује добављачима, долазимо до питања које се тиче самог опстанка оваквог предузећа, као и питања да ли ће неко одговарати за овакво пословање, које наш град гура у све већу финансијску дубиозу?
Међутим, само дуговање које се помиње није коначно. Наиме, из званичног документа који се дао видети, може се извући закључак да се тренд константног задуживања, и гурања града условно речено у „банкрот“ наставља и даље.
Овакво пословање не да није одрживо, већ напротив ствара дугове које ће грађани Крагујевца плаћати у будућности. Да не заборавимо и кредите који се увелико отплаћују за пројекте који још увек стоје, и чекају да сване дан коначног завршетка (нпр. градска тржница, нова аутобуска станица, итд).
Пролазећи градом, свакога дана можете видети јавашлук тренутних властодржаца. И да, не треба превише пажње усмерити ка тражењу ништавила, оно се манифестује кроз кратере и рупе на путу у готово сваком делу града.
Све промашаје дотичне господе, плаћаће и наша деца у будућности.
Прексиноћ је у Страгарима отворена манифестација, под називом „Шумадијски дани шљиве!“
Циљ организације једног оваквог догађаја, јесте управо промоција традиционалних вредности, али и културно-историјиског наслеђа Страгара и Шумадије.
Главни акценат, ове тродневне манифестације стављен је на популаризацију пољопривреде овог краја, чија издашност показује велике потенцијале.
Поред многобројних гостију, међу којима су били и високи функционери града Крагујевца као и епископ шумадијски г. Јован, свечаност отварања увеличао је и доскорашњи градски менаџер Београда, г. Горан Весић. Иначе, човек који се све чешће на бази претпоставке спомиње као први човек српског аграра, који ће на том месту заменити досадашњег Бранислава Недимовића?
Узимајући у обзир, да је своју функцију помоћника градоначелника града Београда обављао беспрекорно, и иза себе оставио град у јако добром стању, нема разлога за постојање сумње да ће и свој нови посао (ако га буде) обављати без премца. Додуше, и његов претходник на месту првог човека српске пољопривреде је оставио импозантане резултате.
„Видео сам домаће фирме са одличним и квалитетним производима чија амбалажа је на светском нивоу. Наша земља да помаже ове људе и да развија сопствену пољопривреду. Зато су важни путеви и да повежемо сваки крај Србије да људи могу да остану овде да живе да пласирају своје производе и да се Србија развија. То је наш циљ богата, јака и модерна Србија који је председник Вучић понудио нашем народу 2012. године.“ истакао је г. Весић на свом Instagram налогу…
Горан Весић/Instagram
Можда је ово само наставак, континуираног напретка и улагања у домаћу производњу.
Иначе, Весић Горан је својим знањем достигао велике резултате. И из тог разлога вероватно постоји дилема, да ли је боље решење да преузме пољопривреду, или ипак културу?
Било како било, у наредним данима сазнаћемо име првог човека пољопривреде, али и културе!?
Шта ви мислите?
Господа властодршци, очите немаре за ово катастрофално стање „Крагујевачког асфалта!“ С друге стране, зашто би марили, па службени је службени…
У једној од најпрометнијих али и најважнијих саобраћајница у граду, непосредно испред улаза у круг Клиничког центра и на самом пешачком прелазу налази се рупа из које вреба ова „чудна“ опасност, како за возила тако и за пешаке који свакодневно прелазе преко истог. Нарочито је интересантна блага кривина.
Апелејум на господу која нам кроји судбину већ десет година, да се коначно дозове разума, и наложи овом чуду од ЈКП-а да барем закрпи ово чудо на путу, док неко није сломио врат или недај Боже неко изгубио живот!
Ћутиш, трпиш и чекаш. Међутим, свима једном „падне клапна“, клапна која као последицу носи управо излив једног беса. Беса из очаја, и немоћи да сам било шта промениш. Радиш од јутра до мрака и онда схватиш да си радио бадава!
Целу годину радиш, у буквалном смислу као стока по највећем сунцу. И онда дође неки мамлаз, са лептир машном и крене са уцењивањем. И онда, када из немоћи даш своју муку за џаба поново седнеш на трактор и радиш од јутра до мрака. Тако у недоглед.
Али, очито да се појавила нада. Нада да се коначно устане и каже „ДОСТА“, не иде овако. Ту наду, пробудили су пољопривредници у Холандији, који су своју моћ показали читавом свету. И поред медијске ћутње, ова вест дошла је до свести наших пољопривредника који позивају читав народ на један ВЕЛИКИ УСТАНАК! Устанак за спас домаће производње, за спас СРПСКОГ СЕЉАКА који више нема снаге, а ни времена да верује у празна обећања!
Шумадија је у неким прошлим временима била област, у којој је остварена вишевековна државотворна идеја. Међутим, како тренутно ствари стоје. Овога пута, ту част вероватно ће имати Војводина. Највише храбрости, и жеље за колективним буђењем овог заспалаог друштва, нарочито последњих недеља показала је управо наша Војводина, као и њени пољопривредници који су покренули читаву иницијативу!
Целу лавину незадовољства додатно је подгрејало усмено обавештење МИНИСТАРСТВА ПОЉОПРИВРЕДЕ, да „МИНИСТАР НИЈЕ У МОГУЋНОСТИ ДА ПРУЖИ ОДГОВОРЕ НА СПОРНА ПИТАЊА!“
Некада се коначан устанак збио у Такову, а ововремени можда буде управо у Госпођинцима где ће према најави бити и одржан састанак упознавања!?
*ЗАПРАТИТЕ ГЕЏИНУ ШУМАДИЈУ! ОСТАНИТЕ У ТОКУ СА ПРАВИМ ИНФОРМАЦИЈАМА!
Попоривредници у Холандији су показали количину моћи, коју могу да испоље обични људи када, условно речено „вода дође до носа!“
Пољопривредници Србије, најављују велики протест који ће имати шире размере. Дакле, на територији целе Републике Србије.
Исти је најављен, за 31.07.2022. године са почетком од 10 часова!
УСКОРО ОПШИРНИЈЕ!
А шта сад да ти кажем? Признајем да сам те навукао да „кликнеш“ на пост. ЈБГ, нема 100е. Али, већ када си ту не буди злопамтило. Прочитај до краја.
Здрава основа, у смислу психо-физичког својства једног друштва у свим временима до сад, бивала је главни чувар добара садашњости за будуће генерације!
Ок. Разумљиво је да се сада питате, шта овај кеа? -Какав чувар садашњости, за будуће генерације? What the fck!?
Да би припадници једног друштва, могли да изнедре „добре“ будуће генерације, које ће поштовати барем иоле нека правила обичајног права морају својим примером оставити ту слику већ прихваћене моралне етике! Вероватно је опет излетело оно What the f*ck!?
Поставља се питање, како то ми у нашој лепој и Богом даној земљи радимо?
-Па ето, увече када се породица окупи испред светла малог екрана сви заједно одгледамо пар сати јако едукативног програма. Нарочито у том културном погледу. Када наступе рекламе, тада искористимо прилику да млађим члановима објаснимо појединости. Како је оснивач, и дугогодишњи власник ове телевизије знаменити научник, који својим достигнућима, нарочито у погледу ЈЕБА*А у здрав мозак све више тежи ка светском врху. Додуше, уз велику подршку већинског народа свог. Еј, па каква је то сила. Нема лебац да једе, а опет одвоји од уста и шибне гласић?
Идемо даље. Свако друштво, мора да има свог вожда. Некога, ко ће даноноћно улагити своје здравље, и своју памет усмерити ка проналажењу бољег живота. Или што је најважније, проналаска пута којим ће све нас убедити да је ово обећана земља. Да се нигде у свету белом не живи као овде. Када спојимо нашег мудраца, и нашег знаменитог научника са почетка приче добијемо управо земљу какву и заслужејемо. И једног и другог, бирали смо ми!
Што се тиче оног с*ања са почетка о будућности, то заборавите! Кроз 100 година, наша будућност говориће турско-немачким језиком, притом заборављајући и саму реч Србија. То ће нам средити, онај мудрац и научник одозго. С друге стране, вековна устрајност је показала да многе нације у тренутку губитка националног идентитета помно јуре ка томе да туђе присвоје, а своје одбаце далеко од себе…
-Дао ми две иљаде, боли ме уво ја ћу га гласам? Е, то је суштина.
Процените сами, и дајте свој суд!
*Не замерите на псовкама, које су можда не примерене. Али, суштина без њих губи на значају.
Издашност у обећавању, већ обећаног стадиона поново су опчиниле Крагујевачку јавност. Таман, када се на тренутак заборавио главни атрибут из кампање 2020. године, неко се досетио да поново оживи причу о изградњи новог стадиона у Крагујевцу. Стадион, који ће према тврдњи наших властодржаца бити један од најлепших у Србији. И сада бих слагао, ако бих рекао да ми ова вест, као некоме ко воли свој град не импонује.
Међутим, у намери да чујем мишљење наших суграђана, и из разговора са истим дошао сам до једног, итекако занимљивог мишљења. Можда ће све оно што следи у даљем тексту звучати песимистички, али исто тако мислим да је песимизам у нашем граду одавно постао оправдан.
Приче које ових дана упијају зидине Крагујевачких кафана, показују велики страх према ономе што се можда ускоро може збити. Узимајући у обзир градску Тржницу, која већ дужи низ година тера све нас да се добро запитамо где смо као друштво погрешили, долазимо до следећег тока питања:
Шта ако се након церемоније, која ће означити почетак изградње стадиона испостави „неки проблем“, и негде на пола стане са градњом, ко ће у том случају сносити одговорност? Мислите да овакав след догађаја није могућ?
Даље, с обзиром да ће изградња потрајати и наш вољени Раднички неће имати где да игра, и у том контексту се већ спомиње новоизграђени спортски центар у Доњој Трнави, као решење. И опет се намеће питање, колико ће пара (условно речено) грађани Крагујевца морати да издвоје за коришћење поменутог комплекса?
Добро. С обзиром да је човек, који је изградио поменути спортски центар више урадио за свој крај, него све власти заједно у последњих тридесетак година, постоји реална могућност да свој центар уступи Радничком на коришћење без накнаде, или ипак?
Када свима нама знан судија одсвира последњи звиждук историјске устрајности нашег „ЧИКА ДАЧЕ“, и у истом тренутку свирне почетак нове епохе Крагујевачког спорта, нама остаје само да молимо Бога, да не дође до неке компликације, попут оне са „рушењем зида Тржнице“. Шта, заборавили сте?
Када тешка механизација, почне са рушењем трибана саграђених, сада већ давне 1957. године, тог тренутка у вечну успомену одлази онај чувени хук трибине, хук наших предака. И тада историја почиње да пише нове моменте, додуше вероватно финансиране из кредита, али сада нема везе што ће и наши потомци плаћати то у деценијама које долазе? Било како било, одговорност је на свима нама.
Веродостојност приче коју сте прочитали тренутно не постоји. Већ је продукт размишљања једног уплашеног друштва. Геџа би највише волео, да демант ове приче буде управо стадион, чија изградња почиње.
Ових дана, јасно се дало видети колики степен (не)одговорности гаји наш град. Од заиста добре идеје, чије је спровођење у дело требало да пружи освежавање зграда које представљају културно добро нашег града, дошли смо до тога да након девет месеци градоначелник Крагујевца, под „велом мрака“ одбије да прогласи завршетак радова на тек „окреченој“ згради Просвете.
Међутим, цела та слика лоших одлука осликава управо оно што смо можда и заслужили. Сами смо бирали посаду али и капетана који ће управљати нашим бродом. Е сада, када је брод скренуо са хоризонта и безмало свакога дана удара у стене друштвеног живота, одговорност, па макар она била и морална припада свима нама.
Добро. Све те неравнине које се могу уочити под рефлекторским светлом, и нису неки проблем. Све ће то народ позлатити, зар не?
Међутим из целе ове приче, могу се провући различита питања. Једно од истих може да буде, ЗАШТО ЈЕ ЦЕО ОВАЈ ПОСАО ПОВЕРЕН ТАМО НЕКОЈ КОМПАНИЈИ ИЗ БЕОГРАДА? Притом, не желим да говорим о њиховој стручности. Верујем да је то најбоља компанија за послове тих врста у нашој земљи (тако пише на њиховом сајту) али исто тако верујем да и у нашем граду постоје компаније које итекако могу да одговоре неком задатку, као што је „кречење“ конкретне зграде!? Замислите само, да се 850.000 евра слије у касу наших фасадера и молера? Добро, вероватно су заборавили да се ЈАВЕ на „тендер!“ Нису били обавештени, или су МАЛЧИЦЕ претерали у својим понудама?
Несумњиво је све је урађено по закону! Него како другачије може у нашој лепој Србији? Дакле, расписан је тендер, након којег су отворене све пристигле понуде. Наравно, као добар домаћин наш град је изабрао најповољнију. Али, домаћин одреди свог нејаког сина да врши надзор над мајсторима. Прођоше дани, и радови се приведоше крају. И како то обично бива, позва нејаки син домаћина да дође и погледа шта је урађено. Касно увече, стиже домаћин и видно (не)разочаран обруси да „лов у мутном није више могућ у Крагујевцу!“ И својим домаћинским ауторитетом нареди, да у најкраћем року посао заврше онако, како је то договорено пројектом. Шта ће јадни мајстори, бацише се одма на посао и сада чекамо да „кречење“ коначно, након девет месеци буде готово….. У суштини кога је више брига за то. Сваког чуда, три дана доста…
Позадина овакве приче је управо једна, очито нерешива девијација друштва у сваком смислу, која своје корене вуче већ тридесет година. Ни грађанска непослушност није успела да искорени једну такву појави, а сви знамо о чему се овде говори.
Но, нешто друго мене плаши. Чујем најаву изградње новог стадиона, на месту данашњег. Не знам за вас, али Геџа се одмах сети Тржнице… У фазону, срушимо нашег „ЧИКА ДАЧУ“, и нећу даље…
Добро. Сада нешто другачија прича. Колико сте пута само пожелели да једноставно одете негде далеко? Негде, што даље? Пожелили да напустите свој град, своју земљу, свој завичај, свој крај? Да, вероватно много пута.
Међутим, зашто је то тако? Вероватно зато што нам је досадило то, да верујемо једним те истим људима да ће и овде бити боље. Тридесет година, једни те исти људи, служећи се најгорим манипулацијама исисвају сваку наду из обичног човека, да ће и овде једном доћи време када ће од свог рада једноставно моћи да живи. Да себи и својој породици пружи живот достојан човеку.
Искључите ТВ, одложите телефон на пар сати и погледајте мало око себе. Погледајте како се многи људи боре, да једноставно, жаргонски речено прегурају месец до краја. С друге стране, исти ти људи нажалост када дође дан у којем могу нешто суштински да промене, своје право гласа продају за пар хиљада динара, или неко обећање, попут оног чувеног: „Гласај за мене, и ја ти урадим пут до куће!“ Не разумеју ћи притом, да ће тај пут управо бити урађен из „његовог џепа“. И не, немојте осуђивати. Није он крив. Криви смо сви подједнако, што смо дозволили да много пута поверујемо у ону предизборну флоскулу „Након избора, биће боље“.
Од праскозорја цивилизације, па до данас човек је био принуђен да се бори. Да својом борбом промени свет на боље, а шта ми радимо? Бежимо из сопствене земље, из свог града? Очито да смо изгубили свест о томе колико је наша земља лепа, колико је природа издашна.
Оно што је вековима стварано, није могуће искоренити за ноћ. Инат који је укорењен у срж нашег народа, у једном тренутку доћиће до изражаја, покренуће се и ослободити од овог психичког бомбардовања свакога дана. До тада, остани овде, и бори се! Нигде сунце не сија као наше, и нигде нема душе као што је наша!
Планина Рудник, ваздушна бања без премца. Место чије ваздушне струје у свима нама буде онај, невероватан осећај повезаности људског бића са природом. Мелем за душу, а лек за тело.
Колико је сама планина са својих 1.132 метара надморске висине значајна за рехабилитацију у сваком смислу, толико је и њена улога у очувању српског националног бића у неким прошлим временима била велика. Нарочито, у периоду након косовске погибељи када се над нашом деспотовином наднео мрачан облак, који је сунце некадашње Царевине прекрио и у потпуну таму завио безмало пуних V векова.
Међутим, мање или више јесте позната историјска чињеница да је планина Рудник још у доба Немањића била изузетно важно културно средиште у погледу манастира који су се налазали на обронцима планине. Али, мање познат податак јесте да је управо на Руднику подигнуто више од педесет српских манастира. Оно што највише интигрира, јесте податак да је то највише манастирских скупина, но било где на нашим духовним просторима.
Све ово јесте најава за један мали клип, са једном кратком причом у којој ћу покушати да представим имена свих манастира који су подигнути у поменутим временима, као и значај ове планине у годинама ослобођења.
Клип под именом „Споменици давно минулих времена“, биће ускоро објављен на YOUTUBE налогу „Геџина Шумадија!“
Наслови, који сами имају манипулативни карактер, и углавном служе да широј публици пробуде ткзв. Чуло „панике“, или жаргонски речено за циљ имају да тестирају стрпљење народне масе, последњих дана све су учесталији.
Нема јутра, а да вам при испијању прве кафе не искочи вест са насловом попут „Живот све скупљи“, „Гориво поново поскупело“. После таквог наслова, и већ створеног осећаја нелагоде, тешко да ће дан бити испуњен позитивном енергијом. Добро, свако је различит.
Па ето, јутрос је примат у тим насловима добила електрична енергија, и изричит став фискалног савета да је поскупље исте од 15-20% неопходно.
Међутим, већ пар месеци „полако“ припремају терен за поскупљење али очито се чека ткзв. повратна информација о томе до које мере ће незадовољство грађана расти, и докле смеју да иду, а да не пређу границу стрпљења.
Не будите наивни, вероватно читаве службе испитају управо горе споменуто.
Но, сада ћу вам препричати један јако занимљив сан, и шта ми је у истом рекла ВИЛА о поскупљењу.
Појави се Вила, и рече:
Сада када им досади ова прича о рату у Украјини, и заврши се задруга почеће са причом око поскупљења струје.
Али полако Геџо, неће то трајати дуго. Можда 2 месеца. За то време, неки чудни људи за округлим столом, тражиће да струја поскупи 20-30 одсто, и на томе ће бити јако упорни, нарочито једна плава дама. Али, када сви буду мислили да је готово, да је 30% неизбежно, појави ће се ОН!
-И веруј Геџо, сви ће гледати. Младо и старо, и даме а и господа, сељаци и доктори, а ОН спаситељ ваш почеће да прича:
– Ух(Уздише, и забринут поглед), даме и господо, већ пар месеци водимо велику битку да не дође до драстичног пораста цене коју плаћате за утрошену електричну енергију. Дан и ноћ, без одмора размишљао сам шта да радимо, а да с друге стране то буде издржљиво (и даље забринут поглед) и могу вам рећи да имамо сјајне вести (на лицу осмех поноса, а људима полако баде камен) успели смо, на моју велику радост да цену електричне енергије подигнемо за свега 17 одсто!? Да ли сте људи уопште свесни шта то значи? Да ли људи у Србији знају шта то суштински значи? Па то значи, да ћете плаћати најјефтинију струју у региону, први у Европи, други на свету…. Што се тиче минималне цене рада…. Она ће ићи узлазном путањом до невероватних 12 одсто, и то је јако велики успех. Ништа од тога не би било, да у претходном периоду није вођена одговорна политика.
Да резимирамо. Струја ће вероватно поскупети за само 17 одсто, док ће минимална цена рада бити повећана за јаких 12 одсто?
Вила је своје рекла, а ви (не)верујте, крај Августа и почетак Септембра ће показати (не)истину Вилиних речи….
Ко је схватио, схватио.
Ма ћути бре, да не буде горе.
Хуманост јесте врлина, која је сакривена у свима нама, само је некада потребан ткзв. „окидач“ који ће ту у нашој подсвести сакривену врлину и пробудити.
Драган Павловић, у друштвеном свету позантији као Паја Шумадинац, готово читав свој живот посветио је управо том, друштвено-хуманитарном активизму. Паја је дугогодишњи председник Удружења бораца Шумадије, а од недавно у његовој организацији функционише и још једна организације под називом „МОЈА ШУМАДИЈА!“
У свом дугогодишњем друштвено-хуманитарном раду, Паја је организовао много хуманитарних акцијa, чији главни циљ јесте био прикупљање помоћи за оне, којима је то и најпотребније.
-Време у којем живимо, пролази невероватном брзином, а људска свакодневница свела се на сталну „журбу!“ Е, у тој журби једноставно не видимо да је некоме у нашој близини потребна помоћ. Баш зато, када год смо у прилици обилазимо људе и трудимо се да наша скромна помоћ пре свега, у виду хране, кућне хемије, обуће, одеће и сл. стигне тамо где је најпотребнија, а нарочито породицама која броје више деце. Управо је то императив новонастале организације „МОЈА ШУМАДИЈA“, да најмлађима барем на тренутак вратимо осмех на лице, а да оним нешто старијима вратимо наду, наду у људе.
-У оквиру Удружења бораца Шумадије, сваке године организујемо акцију добровољног давања крви, за све наше саборце којима је то потребно. Организујемо разна дружења широм наше земље, али и региона. Нарочито бих издвојио, сада већ традиционално дружење борачких организација Србије, и такмичење у кувању војничког пасуља, у Реснику надомак Крагујевца. Недавно смо успели, да након више деценија уз помоћ разних пријатеља и донатора одрадимо ограду на школском дворишту у Реснику, наводи Паја и додаје:
-За све ово што чинимо и радимо готово свакога дана, потребно је заиста пуно труда, али пре свега воље. Воље да своје време одвојимо, и поклонимо том хуманитарном активизму. И ето, овом приликом у име организације, чији сам иницијатор желим да позовем све људе, који могу и имају жељу да помогну у раду организације да то и учине. Свака врста помоћи, итекако је добродошла. Нарочито, у виду хране, одеће, обуће, огрева, играчака…итд.
Раду организације можете помоћи и у новчаном смислу, уплатом на рачун
340-11028876-02 ERSTE BANKA
Постоје места која у људима буди онај најлепши осећај, осећај мира и спокоја. Осећај који храни људски ум, дајући му наду али и подсећање на смисао живота.
Таква места, јако често услед свакодневних активности остану у делу заборава.
У атару села Прњавор, на свега десетак километара од Крагујевца налази се манастир Грнчарица.
Постоје веровања, која и дан данас живе у сећањима да је овај манастир подигнут у првим годинама 16. века, као задужбина Краља Драгутина.
Кроз векове, овај манастир је више пута опустошен и разаран, али и у свим временима до данас поново обнављан.
После Косовског боја, црква је срушена и од њеног материјала подигнута нова, на данашњем месту.
За време аустријско-турских ратова, у првој половини XVIII века, као и за време Кочине крајине, више пута је био паљен и рушен, да би у једном тренутку у потпуности био запустео.
Највећи период обнове, везује се за 1869. годину, када су црква и западни конак из темеља подигнути, а каменим зидом ограђен манастирски комплекс.
Разне војске, које су се и у ова новија времена кретала овим просторима нису поштедела манастир.
Наиме, током Првог светског рата аустроугарска војска је опустошила манастир и у том походу спалила архиву и однела три звона. Нажалост, исту судбину, овај манастир доживео је и током Другог светског рата, када су Немци прогнали монахе, и манастир запалили.
Након рата (1946) у напуштени комплекс манастира долази игуманија Ефросинија, са четири монахиње. Од тада Грнчарица постаје женски манастир који се вредно обнавља.
Унутрашњост комплекса јесте прелепо уређена, са мноштвом биљака и цвећа која украшавају манастирски врт.
У подножју манастира, налази се извор чисте планинске воде, за коју постоји веровање да садржи лековита својства, нарочито за очи, и лице.
Природа се побринула, да читав овај потез употпуни својим брежуљцима, и густом шумом која свему даје додатни садржај.
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Епархија Шумадијска
Као неко, ко помно прати заседања скупштине града, имам право да као претпоставку изнесем следеће запажање, а исто се тиче (не)активности добре већине одборника. Скупштина града Крагујевца броји тачно 87. одборничких места. Од истог броја, приметио сам да активно у дискусијама учествује јако мали број, питам се зашто је то тако?
Сада ће неко рећи, па добро. Што је то толико битно? Одговор јесте крајње једноставан, битно је из разлога што у скупштини мора да се чује сваки проблем грађана. У овом конкретном случају, проблем се тиче катастрофалном путном инфраструктуром, пре свега на периферији града.
У овом случају, реч је о улици Стевана Милутиновића, као и о Ловачкој улици која из правца Малих Пчелица даље иде према Фазанерији. Дакле, удаљена свега пар километара од СПОМЕН ПАРКА. Као и становницима ул. Владимира Поповића у Маршићу, тако исто и овим људима очигледно треба „набавити“ по гумени чамац, и по пар гумених чизама како би некако успели да дођу до својих поседа. Добро, ово није лоша идеја за људе који се баве препродајом аутомобила. Полако могу почети и са увозом чамаца. Уколико се тренд настајања ових „природних“ језера на путевима настави, имаће велике шансе за добар бизнис.
Наравно, сада ће нака „дежурна служба“ поново да ми каже како сам „досадио“ са својим писањем о рупама, путевима и сличним појавама. Међутим, тек ћу писати о томе. Управо из разлога што и сам знам како је то, када треба неко из неког другог града да ти дође у госте и притом види ово ЈЕЗИВО стање на путу, а ти си принуђен да се правдаш у име тамо неких који су засели у своје фотеље, и немају намеру да било шта предузму по питању тога, наравно док не дође близина неких избора. Овде завршавам свој монолог. И даљи суд, препуштам вама.
Заиста разумем чињеницу, да се читава планета суочава са великим изазовима по питању енергената. Разумем и тежину ситуације у којој са налази врх наше државе, али елементарна свест као и логика не дозвољавају мом уму да допре до „памети“ оних који су донели ову погубну одлуку, у којој се „изричито забрањује точење нафте у кантама!?“
Од праскозорја цивилизације, па све до данас сељаци су били ти који су хранили остали слој становништва. Наравно, како су се времена мењала тако се и начин саме производње мењао у складу са тим. Али је суштина увек остајала иста, без обзира да ли причамо о неким давним временима или о времену у којем сада живимо. Да би војник војевао своје битке, морао је имати храну, а да би сељак исту произвео морао је имати оруђе. Данас то оруђе јесте ТРАКТОР!
Е сада, волео бих да ми неко од ових „паметних“ појасни следеће:
-Узимајући у обзир чињеницу, да постоје људи који живе у местима која су од прве „пумпе“ удаљена и по 20-30км, дакле у два смера потребно је да пређу километражу од неких 40-60 км, и да поред те километраже „сачувају“ нафту у својим „резервоарима“ за планиране радове на имању, питање јесте КАКО ТО МИСЛИТЕ ДА ИЗВЕДУ?
Можда по принципу, одем до њиве од 1 хектар, посадим 20-30 ари кукуруза, па тркнем поново неких 40-60 км у два правца „допуним резервоар“, па се вратим до њиве изгрувам још неких 30 ари, па се поново провозам до пумпе и тако у круг? Па шта, није страшно. Једино временски мало ограничено. Али наравно, и за то постоји решење! У фергусона уградим мотор од „фер(р)арија“ (ваљда се тако пише, да га *ебем) и спичим стотку са све сејалицом до пумпе, и по знатно повољнијој цени сипам „црно злато“ у резервоар вратим се, посадим кукуруз и још стигнем да тркнем до задруге на пиво? Е сада ту доста може да нас извади ауто, који троши „нафту“. Шта, одеш до пумпе напуниш Голфа, и кући уз помоћ црева извадиш колико ти треба, у истом оставиш мало, чисто да имаш за још једну туру и ето, проблем решен. Практично решење, у датом тренутку! И немо више да кукате! Кажем, само можда!
Добро, можда сам претерао. Па немају људи само фергусона, коме је регистрације истекла још крајем прошлога века…
Да не буде сада поново, како овај Геџа само нешто приговара. Да ситуација може бити гора од тренутне, заиста може? Може доћи (не дај Боже) до потпуне несташице нафте, па онда да се заиста вратимо у нека прошла времена. Па свако по мотику у шаке, и на њиву. Ручно бато, као некад! Па уз кукуруз бацимо и пасуљ, ма иди брее. Плодови органске производње на претек!
Нека нам је БОГ у помоћи….
Да у нашем граду постоје људи који су цео свој живот посветили пре свега хуманитарном раду, али и друштвено-политичком активизму на чијим темељима почива стуб нашег друштва показује и пример Александре Анђелковић. Ова харизматична и борбеним духом испуњена самохрана мајка, и поред свих потешкоћа који су саставни део живота и његове свакодневице ипак је проналазила времена, да својим активизмом да допринос развоју те емпатије према самој суштини друштвеног живота Крагујевчана.
Александра Анђелковић, пре пар година основала је групу на друштвеној мрежи Фацебоок, са идејом да у једном тренутку оснује организацију која би носила назив „КРАГУЈЕВАЦ, ПРЕСТОНИЦА ШУМАДИЈЕ!“
Александра, и поред тога што гаји извесну дозу сумње у садшњи састав локалне самоуправе још увек има пуно амбиција, као и ентузијазма да своје идеје спроведе у дело. Али, да би исте могла да обелодани и у стварности оствари потребно је како сама каже: „Потпуно променити садашњи састав локалног парламента и створити окружење људи, чији императив треба да буде, пре свега борба за елементарне услове живота грађана, али и већа заступљеност самохраних мајки при самом креирању одборничких листи“.
Такође, треба вратити већу аутономију у доношењу одлука самим МЗ на територији нашег града, нарочито по питању комуналних ствари. Даље, потребно је направити социјалне карте, при чему би свака месна заједница имала своју. МЗ мора имати јединствени регистар који би садржао податке о појединцу и са њим повезаних лица о социјално-економском статусу!
У даљем току разговора, Александра каже: „Од почетка свог активизма, никада своје личне интересе нисам стављала у први план, водила ме је искрена борба да нешто суштински променим у свом граду. Зато сам у неким тренуцима многима била „трн у оку“ али нисам устукнула, већ сам још више добила на самопоуздању да своје идеје спроведем у дело, и у том смислу сматрам да многи људи који се данас налазе у локалном парламенту, једноставно не заслужују то место!“ Грађани су изгубили поверење у своје МЗ, у оном тренутку када су све ингиренције које су имале МЗ пребачене на општину, раније си могао све што ти треба да завршиш у својој МЗ без одласка у општину, док данас то у већини случаја није могуће.
Што се тиче реконструкције зграде Градске тржнице, искрено, сваки коментар је сувишан. Као рођену Крагујевчанку, јако ме боли она тужна слика, коју виђам свакога дана. Јако сам волела да идем на пијац. Нарочито Суботом, када је био ткз. „пијачни дан“ за све Крагујевчане. Тога нажалост више нема. У групи сам често делила фотографије на којима се налазила Градска тржница. На тим фотографијама, пијаца је изгледала управо онаква, какву Крагујевчани заслужују наглашава Александра, и додаје:
-На шта још треба ставити акценат, јесте положај самохраних мајки у нашем граду. Доста њих познајем које већ дуго не успевају да пронађу стално запослење. Уз то, потребно је основати и „фонд солидарности“, при ЛОКАЛНОЈ САМОУПРАВИ, а то је уско повезано са већ споменутим социјалним картама. На основу тога, тачно бисмо знали коме је помоћ заиста потребна.
Дакле, ја сам само обичан човек. Не желим да улазим у нешто, што не познајем. Целог живота, бавила сам се хуманитарним радом и при томе остајем. Првобитна идеја, коју планирам да реализујем јесте оснивање поменуте организације, под називом „КРАГУЈЕВАЦ, ПРЕСТОНИЦА ШУМАДИЈЕ!“ Међутим о самој организацији, више детаља изнећу у неком наредном периоду, закључује Александра за крај разговора.
Све што видите на овим фотографијама, није настало јуче. Ове баре, и ова мала језера која су насумично распоређена по овом путу искључива су последица немара челних људи, пре свега чланова савета МЗ који су прихватили одговорност да свој рад базирају на једнаком равоју сваког дела насеља. Међутим, овде видимо сушту супротност. Чим су засели на својим местима, и вероватно решили неке своје ЛИЧНЕ интересе престали су да обављају дужност коју су сами прихватили?
Узимајући у обзир чињеницу, да цена нафте на глобалном тржишту не престаје „да скаче“, становници ове улице ускоро неће морати да брину што се исте тиче. Лагодно ће моћи да оставе своје аутомобиле, и себи набаве по један ЧАМАЦ. Руку на срце, гумени чамци данас уопште нису толико скупи, одвоје пар хиљада динара и обезбеде себи један леп гумени чамац. Притом, сама „уштеда“ неће бити једини бенефит „воденог пута“, моћиће непрестано да раде на својој кондицији сигурно још месец дана, с обзиром да ће „баба марта“ својим снеговима на овом племенитом путу створити барем још једно језерце!
Улица Владимира Поповића у Крагујевачком насељу Маршић, јесте једна од најстаријих улица у овом насељу. Иако је овај део Маршића „урабанизован“ још крајем 20. века и самим тим припојен К.О. Крагујевац 1, још увек нема елементарне услове за живот грађана достојан времену у којем живимо. У прилог томе говори и чињеница, да ова улица није „насута“ готово целу деценију, док је о самом асфалту банално и писати.
За становнике ове улице, највеће разочарење јесте тренутни савет МЗ МАРШИЋ. Разлог томе јесте то, што је појединим члановима истог за време мандата урађен асфалт до саме куће, и више не показују интересовање за остале делове насеља. Наравно, отворено разочарење показују и према локалној самоуправи, која нема слуха за њихове свакодневне проблеме.
„Улицу смо насипали у пар наврата, и то искључиво из својих средстава. Једину помоћ, у том смислу добили смо пре пар година, када је поплава однела добар део улице. Појединцима из савета МЗ, за време мандата асфалт је урађен до самих дворишта док смо ми принуђени да набавимо „чамце“ не били некако дошли до својих кућа, ово је СРАМОТА!“ наводи један од Геџиних саговорника
Геџина Шумадија 