Велики човек, са још већим срцем! Паја Шумадинац

Драган Павловић https://www.facebook.com/patriotski

Хуманост јесте врлина, која је сакривена у свима нама, само је некада потребан ткзв. „окидач“ који ће ту у нашој подсвести сакривену врлину и пробудити.

Драган Павловић, у друштвеном свету позантији као Паја Шумадинац, готово читав свој живот посветио је управо том, друштвено-хуманитарном активизму. Паја је дугогодишњи председник Удружења бораца Шумадије, а од недавно у његовој организацији функционише и још једна организације под називом „МОЈА ШУМАДИЈА!“

У свом дугогодишњем друштвено-хуманитарном раду, Паја је организовао много хуманитарних акцијa, чији главни циљ јесте био прикупљање помоћи за оне, којима је то и најпотребније.

-Време у којем живимо, пролази невероватном брзином, а људска свакодневница свела се на сталну „журбу!“ Е, у тој журби једноставно не видимо да је некоме у нашој близини потребна помоћ. Баш зато, када год смо у прилици обилазимо људе и трудимо се да наша скромна помоћ пре свега, у виду хране, кућне хемије, обуће, одеће и сл. стигне тамо где је најпотребнија, а нарочито породицама која броје више деце. Управо је то императив новонастале организације „МОЈА ШУМАДИЈA“, да најмлађима барем на тренутак вратимо осмех на лице, а да оним нешто старијима вратимо наду, наду у људе.

-У оквиру Удружења бораца Шумадије, сваке године организујемо акцију добровољног давања крви, за све наше саборце којима је то потребно. Организујемо разна дружења широм наше земље, али и региона. Нарочито бих издвојио, сада већ традиционално дружење борачких организација Србије, и такмичење у кувању војничког пасуља, у Реснику надомак Крагујевца. Недавно смо успели, да након више деценија уз помоћ разних пријатеља и донатора одрадимо ограду на школском дворишту у Реснику, наводи Паја и додаје:

-За све ово што чинимо и радимо готово свакога дана, потребно је заиста пуно труда, али пре свега воље. Воље да своје време одвојимо, и поклонимо том хуманитарном активизму. И ето, овом приликом у име организације, чији сам иницијатор желим да позовем све људе, који могу и имају жељу да помогну у раду организације да то и учине. Свака врста помоћи, итекако је добродошла. Нарочито, у виду хране, одеће, обуће, огрева, играчака…итд.

Раду организације можете помоћи и у новчаном смислу, уплатом на рачун

340-11028876-02 ERSTE BANKA

Рај за очи и мелем за душу! На свега десетак километара од Крагујевца

Постоје места која у људима буди онај најлепши осећај, осећај мира и спокоја. Осећај који храни људски ум, дајући му наду али и подсећање на смисао живота.

Таква места, јако често услед свакодневних активности остану у делу заборава.

У атару села Прњавор, на свега десетак километара од Крагујевца налази се манастир Грнчарица.

Постоје веровања, која и дан данас живе у сећањима да је овај манастир подигнут у првим годинама 16. века, као задужбина Краља Драгутина.

Кроз векове, овај манастир је више пута опустошен и разаран, али и у свим временима до данас поново обнављан.

После Косовског боја, црква је срушена и од њеног материјала подигнута нова, на данашњем месту.

За време аустријско-турских ратова, у првој половини XVIII века, као и за време Кочине крајине, више пута је био паљен и рушен, да би у једном тренутку у потпуности био запустео.

Највећи период обнове, везује се за 1869. годину, када су црква и западни конак из темеља подигнути, а каменим зидом ограђен манастирски комплекс.

Разне војске, које су се и у ова новија времена кретала овим просторима нису поштедела манастир.

Наиме, током Првог светског рата аустроугарска војска је опустошила манастир и у том походу спалила архиву и однела три звона. Нажалост, исту судбину, овај манастир доживео је и током Другог светског рата, када су Немци прогнали монахе, и манастир запалили.

Након рата (1946) у напуштени комплекс манастира долази игуманија Ефросинија, са четири монахиње. Од тада Грнчарица постаје женски манастир који се вредно обнавља.

Унутрашњост комплекса јесте прелепо уређена, са мноштвом биљака и цвећа која украшавају манастирски врт.

У подножју манастира, налази се извор чисте планинске воде, за коју постоји веровање да садржи лековита својства, нарочито за очи, и лице.

Природа се побринула, да читав овај потез употпуни својим брежуљцима, и густом шумом која свему даје додатни садржај.

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Епархија Шумадијска

Улица Стевана Милутиновића: ПУТ ОЧАЈА И НЕМАРА? „ВОДА ДО ГУШЕ?“

Као неко, ко помно прати заседања скупштине града, имам право да као претпоставку изнесем следеће запажање, а исто се тиче (не)активности добре већине одборника. Скупштина града Крагујевца броји тачно 87. одборничких места. Од истог броја, приметио сам да активно у дискусијама учествује јако мали број, питам се зашто је то тако?

Сада ће неко рећи, па добро. Што је то толико битно? Одговор јесте крајње једноставан, битно је из разлога што у скупштини мора да се чује сваки проблем грађана. У овом конкретном случају, проблем се тиче катастрофалном путном инфраструктуром, пре свега на периферији града.

У овом случају, реч је о улици Стевана Милутиновића, као и о Ловачкој улици која из правца Малих Пчелица даље иде према Фазанерији. Дакле, удаљена свега пар километара од СПОМЕН ПАРКА. Као и становницима ул. Владимира Поповића у Маршићу, тако исто и овим људима очигледно треба „набавити“ по гумени чамац, и по пар гумених чизама како би некако успели да дођу до својих поседа. Добро, ово није лоша идеја за људе који се баве препродајом аутомобила. Полако могу почети и са увозом чамаца. Уколико се тренд настајања ових „природних“ језера на путевима настави, имаће велике шансе за добар бизнис.

Наравно, сада ће нака „дежурна служба“ поново да ми каже како сам „досадио“ са својим писањем о рупама, путевима и сличним појавама. Међутим, тек ћу писати о томе. Управо из разлога што и сам знам како је то, када треба неко из неког другог града да ти дође у госте и притом види ово ЈЕЗИВО стање на путу, а ти си принуђен да се правдаш у име тамо неких који су засели у своје фотеље, и немају намеру да било шта предузму по питању тога, наравно док не дође близина неких избора. Овде завршавам свој монолог. И даљи суд, препуштам вама.

И ОПЕТ СЕ „ТИКВА ЛОМИ“, ПО ГЛАВИ СЕЉАКА? Уместо трактора, МОТИКЕ У ШАКЕ?

Заиста разумем чињеницу, да се читава планета суочава са великим изазовима по питању енергената. Разумем и тежину ситуације у којој са налази врх наше државе, али  елементарна свест као и логика не дозвољавају мом уму да допре до „памети“ оних који су донели ову погубну одлуку, у којој се „изричито забрањује точење нафте у кантама!?“

Од праскозорја цивилизације, па све до данас сељаци су били ти који су хранили остали слој становништва. Наравно, како су се времена мењала тако се и начин саме производње мењао у складу са тим. Али је суштина увек остајала иста, без обзира да ли причамо о неким давним временима или о времену у којем сада живимо. Да би војник војевао своје битке, морао је имати храну, а да би сељак исту произвео морао је имати оруђе. Данас то оруђе јесте ТРАКТОР!

Е сада, волео бих да ми неко од ових „паметних“ појасни следеће:

-Узимајући у обзир чињеницу, да постоје људи који живе у местима која су од прве „пумпе“ удаљена и по 20-30км, дакле у два смера потребно је да пређу километражу од неких 40-60 км, и да поред те километраже „сачувају“ нафту у својим „резервоарима“  за планиране радове на имању, питање јесте КАКО ТО МИСЛИТЕ ДА ИЗВЕДУ?

Можда по принципу, одем до њиве од 1 хектар, посадим 20-30 ари кукуруза, па тркнем поново неких 40-60 км у два правца „допуним резервоар“, па се вратим до њиве изгрувам још неких 30 ари, па се поново провозам до пумпе и тако у круг? Па шта, није страшно. Једино временски мало ограничено. Али наравно, и за то постоји решење! У фергусона уградим мотор од „фер(р)арија“ (ваљда се тако пише, да га *ебем) и спичим стотку са све сејалицом до пумпе, и по знатно повољнијој цени сипам „црно злато“ у резервоар вратим се, посадим кукуруз и још стигнем да тркнем до задруге на пиво? Е сада ту доста може да нас извади ауто, који троши „нафту“. Шта, одеш до пумпе напуниш Голфа, и кући уз помоћ црева извадиш колико ти треба, у истом оставиш мало, чисто да имаш за још једну туру и ето, проблем решен. Практично решење, у датом тренутку! И немо више да кукате! Кажем, само можда!

Добро, можда сам претерао. Па немају људи само фергусона, коме је регистрације истекла још крајем прошлога века…

Да не буде сада поново, како овај Геџа само нешто приговара. Да ситуација може бити гора од тренутне, заиста може? Може доћи (не дај Боже) до потпуне несташице нафте, па онда да се заиста вратимо у нека прошла времена. Па свако по мотику у шаке, и на њиву. Ручно бато, као некад! Па уз кукуруз бацимо и пасуљ, ма иди брее. Плодови органске производње на претек!

Нека нам је БОГ у помоћи….

АЛЕКСАНДРА: „Неопходно је променити комплетан састав ЛОКАЛНЕ СКУПШТИНЕ!“

Да у нашем граду постоје људи који су цео свој живот посветили пре свега хуманитарном раду, али и друштвено-политичком активизму на чијим темељима  почива стуб нашег друштва показује и пример Александре Анђелковић. Ова харизматична и борбеним духом испуњена самохрана мајка,  и поред  свих потешкоћа који су саставни део живота и његове свакодневице ипак је проналазила времена, да својим активизмом да допринос развоју те емпатије према самој суштини друштвеног живота Крагујевчана.

Александра Анђелковић

Александра Анђелковић, пре пар година основала је групу на друштвеној мрежи Фацебоок, са идејом да у једном тренутку оснује организацију која би носила назив „КРАГУЈЕВАЦ, ПРЕСТОНИЦА ШУМАДИЈЕ!“

Александра, и поред тога што гаји извесну дозу сумње у садшњи састав локалне самоуправе још увек има пуно амбиција, као и ентузијазма да своје идеје спроведе у дело. Али, да би исте могла да обелодани и у стварности оствари потребно је како сама каже: „Потпуно променити садашњи састав локалног парламента и створити окружење људи, чији императив треба да буде, пре свега борба за елементарне услове живота  грађана, али и већа заступљеност самохраних мајки при самом  креирању одборничких листи“.

Такође, треба вратити већу аутономију у доношењу одлука самим МЗ на територији нашег града, нарочито по питању комуналних ствари. Даље, потребно је направити социјалне карте, при чему би свака месна заједница имала своју.  МЗ  мора имати јединствени регистар који би садржао податке о појединцу и са њим повезаних лица о социјално-економском статусу!

У даљем току разговора, Александра каже: „Од почетка свог активизма, никада своје личне интересе нисам стављала у први план, водила ме је искрена борба да нешто суштински променим у свом граду.  Зато сам у неким тренуцима многима била „трн у оку“  али нисам устукнула, већ сам још више добила на самопоуздању да своје идеје спроведем у дело, и у том смислу сматрам да многи људи који се данас налазе у локалном парламенту, једноставно не заслужују то место!“ Грађани су изгубили поверење у своје МЗ, у оном тренутку када су све ингиренције које су имале МЗ  пребачене на општину, раније си могао све што ти треба да завршиш у својој МЗ без одласка у општину, док данас то у  већини случаја није могуће.  

 Што се тиче реконструкције зграде Градске тржнице,  искрено, сваки коментар је сувишан. Као рођену Крагујевчанку, јако ме боли она тужна слика, коју виђам свакога дана. Јако сам волела да идем на пијац. Нарочито Суботом, када је био ткз. „пијачни дан“ за све Крагујевчане. Тога нажалост више нема. У групи сам често делила фотографије на којима се налазила Градска тржница. На тим фотографијама, пијаца је изгледала управо онаква, какву Крагујевчани заслужују наглашава Александра, и додаје:

-На шта још треба ставити акценат, јесте положај самохраних мајки у нашем граду. Доста њих познајем које већ дуго не успевају да пронађу стално запослење. Уз то, потребно је основати и „фонд солидарности“, при ЛОКАЛНОЈ САМОУПРАВИ, а то је уско повезано са већ споменутим социјалним картама. На основу тога, тачно бисмо знали коме је помоћ заиста потребна.  

Дакле, ја сам само обичан човек. Не желим да улазим у нешто, што не познајем. Целог живота, бавила сам се хуманитарним радом и при томе остајем. Првобитна идеја, коју планирам да реализујем јесте оснивање поменуте организације, под називом „КРАГУЈЕВАЦ, ПРЕСТОНИЦА ШУМАДИЈЕ!“ Међутим о самој организацији, више детаља изнећу у неком наредном периоду, закључује Александра за крај разговора.

СРАМОТА: Без гумених чизама, нема даље? ГУМЕНИ ЧАМАЦ У ПРИПРАВНОСТИ?

Све што видите на овим фотографијама, није настало јуче. Ове баре, и ова мала језера која су насумично распоређена по овом путу искључива су последица немара челних људи, пре свега чланова савета МЗ који су прихватили одговорност да свој рад базирају на једнаком равоју сваког дела насеља. Међутим, овде видимо сушту супротност. Чим су засели на својим местима, и вероватно решили неке своје ЛИЧНЕ интересе престали су да обављају дужност коју су сами прихватили?

Узимајући у обзир чињеницу, да цена нафте на глобалном тржишту не престаје „да скаче“, становници ове улице ускоро неће морати да брину што се исте тиче. Лагодно ће моћи да оставе своје аутомобиле, и себи набаве по један ЧАМАЦ. Руку на срце, гумени чамци данас уопште нису толико скупи, одвоје пар хиљада динара и обезбеде себи један леп гумени чамац. Притом,  сама „уштеда“ неће бити једини бенефит „воденог пута“, моћиће непрестано да раде на својој кондицији сигурно још месец  дана, с обзиром да ће „баба марта“ својим снеговима на овом племенитом путу створити барем још једно језерце!

Улица Владимира Поповића у Крагујевачком насељу Маршић, јесте једна од најстаријих улица у овом насељу. Иако је овај део Маршића „урабанизован“ још крајем 20. века и самим тим припојен К.О. Крагујевац  1, још увек нема елементарне услове за живот грађана достојан времену у којем живимо.  У прилог томе говори и чињеница, да ова улица није „насута“ готово целу деценију, док је о самом асфалту банално и писати.

За становнике ове улице, највеће разочарење јесте тренутни савет МЗ МАРШИЋ. Разлог томе јесте то, што је појединим члановима истог за време мандата урађен асфалт до саме куће, и више не показују интересовање за остале делове насеља. Наравно, отворено разочарење показују и према локалној самоуправи, која нема слуха за њихове свакодневне проблеме.

„Улицу смо насипали у пар наврата, и то искључиво из својих средстава. Једину помоћ, у том смислу добили смо пре пар година, када је поплава однела  добар део улице. Појединцима из савета МЗ, за време мандата асфалт је урађен до самих дворишта док смо ми принуђени да набавимо „чамце“ не били некако дошли до својих кућа, ово је СРАМОТА!“ наводи један од Геџиних саговорника

Милановчанка Јелена Пајић, са песмом „Погледи“ у походу за представника на „Евросонгу!“

Поред ове неизвесне, а сложићете се и тмурне свакодневнице, имао сам потребу да са вама поделим нешто, што ће барем на тренутак скренути пажњу са свих брига које су актуелне последњих дана.

Овогодишње надметање такмичара за финале избора „Песме за Евровизију 22“ биће одржано у две полуфиналне вечери, које су на програму вечерас и сутра вече, са почетком од 21:00h.

Вечерас и сутра вече, своје вокалне способности приказаће чак 36 извођача, међу којима се нашла и Милановчанка, ЈЕЛЕНА ПАЈИЋ!  

Foto: Dragan Petrović FVS

Јелена Пајић, своју каријеру  одпочела је још са седамнаест година када се прикључила турнеји групе „Хари Мата Хари“. Последњих низ година, стални је члан бенда Марије Шерифовић. На овогодишњем фестивалу, наступиће са композицијом која носи назив „ПОГЛЕДИ“.  

Foto: Dragan Petrović FVS

Аутор музике и аранжмана јесте Јеленин супруг МАРИЈО ПАЈИЋ, док је текст песме дело ЂОРЂА МИЉЕНОВИЋА!

Јелена наступа вечерас, под редним бројем 15.

Велико финале овог фестивала, биће одржано 05. МАРТА!

Геџа се пита: ОД КАДА ЈЕ ПОСАО НАСИПАЊА ПУТА ДОСПЕO У РУКЕ МЕСНОГ ОДБОРА НЕКЕ СТРАНКЕ??? (FOTO)

Човек се свега у свом животу нагледа, и временом дође у ситуацију да више ништа не може да га зачуди. Али, људи су спремни на све, па чак и на то да политичке поене убирају тамо, где им заиста није место. И да, сада ће неко опет да каже, теби бре Геџо ништа не одговара. Али процените сами, па дајте свој суд!

Да ли још негде постоји место, у којем се пут ка гробљу насипа по киши, да се пут насипа на дан када већина нас излази на гроб својих предака?  И да ствар буде још бизарнија, пут насипа МЕСНИ ОДБОР тамо неке странке? Зар то није посао комуналних предузећа?

И ок, ајде насипали су пут. Али ШИПАК! Само један одређени део. Дакле, становници једног дела насеља некако и могу да дођу до гробова својих предака, док становници  другог дела насеља морају да се пробијају по блату, скакутаћи са једног камена на други како би некако успели да прођу! И да веровали или не, ово је насеље МАРШИЋ. Насеље које са налази на свега 5 км од центра града Крагујевца!  

Колико ће сељак још издржати, пре него што пусти да му на њиву никне КОРОВ?

Пролећна сетва само што није кренула, а пољопривредници уместо да врше последње припреме пред почетак исте, принуђенису да своје време троше на „друмовима“  широм земље како би скренули пажњу на катастрофу која ће се неминовно догодити уколико се коначно неко не дозове памети и смогне снаге да погледа те људе у очи. Да погледа у немоћ која је свакога дана све јача и јача. 

Прошле године, негде у ово време наши властодршци донели су одлуку да укину субвенције за нафту, а као образложење изнели су „чињеницу“ да је нафта „јефтина“ и да у складу са тим нема разлога да буде „субвенционисана“.  Добро, то је било прошле године и кога боли знате већ шта за прошлу годину! Мада, има кога  боли! Боли СРПСКОГ СЕЉАКА, поготово сада у овом хаосу када су цене свега и свачега отишле (опет)  знате већ  где!

Ако је цена нафте тада била „јефтина“, па су субвенције за исту укинуте, колико данас треба да кошта 1 јебени литар, па да схватите да нас чека глад? Уколико сада не посејемо неки и кур*ц,  на јесен ћемо уместо кукуруза, брати БРИГУ!

И још нешто. Једва чекам да видим коментаре поједине господе којој је све ок, господе којима је стање у пољопривреди фантастично, господи која каже како се никада боље није живело на селу него данас! ЈЕДВА ЧЕКАМ!

Геџа има потребу да вам се извини због неких речи, којима се ни сам не диви. Али, некада нема речи која би боље послужила као опис тренутног стања!

ЗАКАЗАН ПРОТЕСТ У ШУМАДИЈИ: ПОЉОПРИВРЕДНИЦИ НЕ ОДУСТАЈУ!

Геџа је већ најавио миран „протест“ пољопривредника Шумадије. У наставку текста преносим писмо организатора:

Gradonačelniku Nikoli Dašiću , organizacioni odbor protesta poljoprivrednika
Kragujevca, dostavlja sledeće :

Z A H T E V E

1. Smanjenje cene mineralnih đubriva za poljoprivrednike za najmanje
   30 dinara po kilogramu za sve vrste koje se koriste za prihranu ozimih
   useva kao i prolećnu setvu (UREA , KAN , AN , NPK).
2. Hitna isplata svih neisplaćenih subvencija u stočarstvu koje se odnose
   na kalendarsku 2021. Godinu za umatičena grla
   krava,svinja,ovaca,neumatičene krave kao i za tov junadi,svinja i
   jagnjadi kao i obećanu „Covid“ pomoć za tov junadi. Krajnji rok isplate
3. Mart 2022.
4. Povećanje subvencija za biljnu proizvodnju za 2022. Godinu na 16000
   dinara po hektaru u čijoj strukturi bi se nalazilo 4000 dinara za
   osnovnu biljnu proizvodnju; 6000 dinara za subvencije za gorivo i
   6000 dinara za subvencije za veštačko đubrivo.
   Molimo vas da navedene zahteve poljoprivrednika prosledite
   nadležnom ministarstvu poljoprivrede i vladi Republike Srbije.

U Kragujevcu 14. 02. 2022. Godine
Organizacioni odbor protesta poljoprivrednika

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЗАХТЕВА

Poštovani Gradonačelniče, obraćamo vam se sa željom da pomognete u rešavanju problema
poljoprivrednih proizvođača vezanih za aktuelne previsoke cene veštačkih đubriva,goriva i
neisplaćenih subvencija u stočarstvu iz 2021. godine i ranije. U prilogu vam dostavljamo zahteve
poljoprivrednika. Znamo da gradska uprava nije adresa na kojoj možemo naći rešenje ovih problema
već je to resorno ministarstvo,stoga se vama obraćamo kako biste bili spona koja će povezati
poljoprivrednike i ministarstvo i biti inicijator pregovora iz kojih bi se izašlo sa povoljnim rešenjem za
sve,uz svaki zahtev ćemo dati adekvatno obrazloženje:

1. Cene đubriva su takve da poljoprivrednici neće moći da adekvatnim količinama odrade ni
   prihranu a ni setvu. Ponuđeni beskamatni krediti nisu dobro rešenje jer Šumadijski seljaci
   hranu proizvedenu na njivi mahom koriste za ishranu stoke a stočarstvo je u ogromnoj krizi.
   Naglašavamo da ne želimo da se primeni,ovih dana aktuelni, „Braničevski model“ zato što je
   njime obuhvaćena samo UREA za čiju primenu ističu agrotehnički rokovi a na teritoriji
   Šumadije se koristi širi spektar đubriva. S druge strane taj model podrazumeva prebacivanje
   tereta subvencinisanja sa ministarstva na lokalnu samoupravu tako da bi se moglo desiti da
   veći deo ili ceo agrarni budžet grada bude utrošen u ove svrhe čime ćemo rešiti samo manji
   deo problema a sa druge strane napraviti novi i onemogućiti poljoprivrednike da koriste
   sredstva iz gradskog agrarnog budžeta čije smo uvećanje svi pozdravili kao i programe
   podrške koji treba iz njega da proizađu.
2. Subvencije u stočarstvu kasne i njihovo prenošenje iz godine u godinu je postalo loša praksa
   koja onemogućava proizvođače da planiraju svoju proizvodnju jer je rok isplate potpuno
   nepredvidiv. Potrebno je naći sistemsko i trajno rešenje ali je ,za početak ,neophodno
   zaostalo iz 2021. Godine isplatiti do kraja februara kako bi i to pomoglo u nabavci prolećnog
   repromaterijala.
3. Povećanje subvencija za biljnu proizvodnju je neophodan preduslov kako bi se održao nivo
   proizvodnje ,posebno u pretežno stočarskim krajevima kao što je naš. Sastavni deo tih
   subvencija mora biti i vraćanje podrške za đubriva kao i za gorivo,modeli za navedeno već
   postoje u zemljama regiona.
   Ističemo da su ovo zahtevi poljoprivrednika koji nemaju nikakvu političku konotaciju.
   Unapred ćemo se javno ograditi od svih političkih organizacija koje će želeti profit od
   eventualnih protesta,jedina naša želja je poboljšanje položaja i opstanak u poslu kojim se
   bavimo,smatramo da su naši zahtevi nužni koraci ka tom cilju a od vas tražimo da
   organizujete pregovore naših predstavnika sa predstavnicima ministarstva poljoprivrede.
   Ukoliko do pregovora I prihvatljivog rešenja ne dođe, bićemo primorani da pažnju javnosti
   na naše probleme skrenemo tako što ćemo organizovati protestno okupljanje u Kutlovu uključujući I protestnu vožnju do sedišta gradske uprave u Kragujevcu. Četvrtak 17.02.2022. od
   10h.

U Kragujevcu 14.02.2022. Godine

Organizacioni odbor protesta poljoprivrednika Kragujevca

БУДИ СЕ И ШУМАДИЈА!

Драг моји пријатељи, Геџа вас позива да пружите подршку људима који хране све нас. Већ сам у својим писанијама писао о проблемима са којима се суочавају наши пољопривредници.

Само да вас подсетим, да је наша пољопривреда одавно на самрти, уколико тренутно стање остане непромењено имаћемо несгледиве последице, које ће осетити СВИ, а не само сељаци.

Зато вас позивам да својим присуством помогнете нашим сељацима да некако прегурају ово тмурно и неизвесно праскозорје пролећне сетве!

Четвртак 17.02.2022. Кутлово!

Почетак у скупа у 10h!

Пратите Геџу, ускоро нове ИНФОРМАЦИЈЕ!

Тако нам БОГ помогао!

ПРОТЕСТ ПОЉОПРИВРЕДНИКА! Ђубриво и нафта одоше у „васиону“!?

Немојте замерити Геџи, што ће у овој „писанији“ користити нешто оштрију реторику. Но, са друге стране кога боли знате већ шта, за реторику тамо неког сељака из централне Шумадије. Међутим, мислим да ће многе болети памет, и то јако брзо. Знате зашто? Па зато што сви немо гледају и сваки дан кукају због екстремно високих цена нафтних деривата, као и вештачког ђубрива и онда коначно неко реши да на прикладан начин мирним протестом укаже на већ свима нама добро познате проблеме, али све то остане у медијској сенци тамо неких небитних људи.

Пољопривредни произвођачи из Пожаревца, данас су својим примером показали како се мирним путем исказује незадовољство. И да, да се разумемо. Нико не жели да рушу законитост и правни поредак у овој држави, већ жели да неко коначно чује вапај! ВАПАЈ СРПСКОГ СЕЉАКА, да није баш све како треба! И да подхитно треба наћи неко решење, у противном неизвесна и тамна јесен нам се смеши!

Будимо реални. Држава је у протеклом периоду готово свакој грани пружила неку врсту помоћи, једино су сељаци остали да се сами сналазе како знају и умеју. Ето прилике, да држава покаже своју економску моћ. Ови људи не траже милостињу, нити било шта да им се да за ЏАБЕ, већ траже да држава интервенише у погледу регулације цена. Пре свега ђубрива, и нафте!

КО ЗНА, ЗНА: Слатка ли је шангарепа на грбачи Крагујевчана?

Не тако давно, на политичкој сцени Крагујевца појавила се наизглед  једна нова прича која је коначно, после дужег времена пробудила давно заспало политичко чуло Крагујевчана. То чуло, натерало је многе Крагујевчане да поверују да је коначно дошло време, да нека нова и млада екипа са новим идејама преузме командно место града, па се из тога родила емпатија према тој организацији и већ на првом тесту добила велико поверење грађана Крагујевца. У фазону, коначно неко нов.

Међутим, од свега тога обестинила се она народна:

„Тресла се гора, родио се миш“, а у конкретном случају родио се ЗЕКА?

Након великих обећања, и политичких сукоба са онима који се налазе на местима од суштинског значаја за свакодневни живот Крагујевчана догодило се оно, што је мало ко очекивао. У Фазону, а јбг. „Зека је ипак скочио у воду“ и тим скоком изневерио не тако мали број Крагујевчана који су свој глас дали некоме „новом“, да својим идејама унесе барем неко освежење у овом праскозорју бунила!

Није прошло много времена, а наш Зеко се ушуњао међ’ оне са којима је до јуче водио тешку борбу, и посадио своју задњицу на трон „пачије школе“. Али ето, време пролази и ближи се крај па је Зека решио да потражи спас?

У нашем друштву важи  неписано правило „да се брзо заборавља“, тако је Зека, водећи се том логиком решио да баш у „овом тренутку“ исплови из воде која све више плави Крагујевац, и прети да потопи сваку наду грађана да ће Крагујевац коначно заличити на некадашњу престоницу наше државе. Мисли се Зека, ако сада окренем „ћурак“ и поново на исти начин убедим људе да сам „добар“, можда се опет укаже прилика да заузмем неко веће „јасло“ на грбачи Крагујевчана!?

Но, нису Крагујевчани баш толико заборавни. Знају они да заћуте, али добро памте и у одређеном тренутку итекако узврате. Не мож бре на два јасла! Шангарепа је већ до пола „изглоцкана“, још пола, па на поправни!

Крагујевчани доро знају шта је Геџа хтео да рекне у овој писанији…. Простите ако сам сморио са овом писанијом, ово није мој стил али сматрам да је ПОЕНТА приче јасна! Па тако…

Мотати каблове или остати на селу? Да ли млади заиста „беже“ са СЕЛА?

Тмурна садашњост, неизвесна будућност!? Свакога дана, од оних који се често називају „елитом“ можемо чути констатацију: Млади не желе да живе на селу, млади беже са села, млади неће да раде и сл. Међутим, да ли је то заиста онако, како нам та „елита“ сервира?

Несумњива чињеница јесте, да се села празне последњих 30 година, и да тај тренд „нестајања“ не јењава ни данас. Зашто је то тако? Зато што млади не желе да раде, или ипак постоји нешто друго, много суровије од чега готово сви беже? Па и сама „елита“

Треба само укључити елементарну логику, и све ће постатати кристално јасно!
Шта млад човек заиста хоће? Одговор је крајње једноставан. Млад човек хоће да ради, али од свог ради хоће и да ЗАРАДИ. Ако некоме ово није јасно, и мисли како само мисле на „паре“, слободно нека напусти овај чланак!

Дакле, шта једно село треба да поседује од садржаја како би неко одлучио да своју авантуру отпочне управо ту, у том селу?

-1. СТАБИЛНО НАПАЈАЊЕ ЕЛЕКТРИЧНОМ ЕНЕРГИЈОМ
-2. СТАБИЛНА ИНТЕРЕНЕТ КОНЕКЦИЈА
-3. СТАБИЛНО ВОДОСНАБДЕВАЊЕ

Без испуњења ова три елемента, на чијим темељима треба да се гради друштвени живот сваки покушај „враћања“ живота у неком селу јесте БИЗАРАН!
Стани бре. Ко још хоће да живи у таквом месту, да чим дуне иоле јачи ветар бандере попадају, и струје нема по недељу дана? Или, замислите ситуацију да сакупљате кишницу како бисте имали иоле неку воду, као што је то случај у једном Шумадијском селу ових дана, чији житељи воде неизвесну битку за ТЕХНИЧКУ ВОДУ!? Или живите у селу, где нема ДОМЕТА за моблини телефон, док је приступ интернет конекцији мисаона именица!? Заиста бих волео да упознам некога, ко може да живи без ова три елемента!
Када се испуне ови, НЕОПХОДНИ УСЛОВИ онда треба кренути даље, у оживљавање неког места/села!

Идемо даље. Шта је у самом почетку потребно? Логично, потребна су средства за покретање било каквог посла! (Уколико желимо да ЖИВИМО од села) Купити кућу са окућницом, и пар хектара земље није претерано велика инвестиција, мада за младог човека и то може да представи проблем. Даље, а шта да радимо без трактора и прикључних машина? Да копамо ручно? Када све израчунамо, можемо доћи до оквирне цифре од (за некога) вртоглавих 70.000е. Али ту није крај!

Нажалост, сви смо свесни чињеница да тренутно стање у нашој пољопривреди нимало није обећавајуће. Тако да треба рачунати и на непредвиђене околности. Град, мраз, суша и остале непогоде. У случајевима, да сте донели одлуку да се бавити само једном врстом производње, а да исту нисте осигурали нека вам је БОГ у помоћ! Ако немате, ону „кинту“ са почетка, цела прича око „сеоске авантуре“ ту се завршава. Ово је једна, крајње општа прича о томе.

Да се вратим на увод. Млади хоће да живе на селу, а не да преживљавају. Прошло је време, када је сељак радио од јутра до мрака и на крају живео од вересије тамо неких трговаца!
Ако би сада завршио писање овог чланка, неко би помислио да је на селу све црно јбт, да тамо нема живота уопште итд.

Наравно да није све црно. Наша села су прелепа, као из бајке. Зеленило, чист ваздух и једноставно здрава средина. Свако ко размишља да промени свој живот, и покуша нешто ново апсолутно је сада тренутак! Али, играјте по својим правилима а не правилима средине. Радите како ви мислите да треба. Ако вас упорност не изда, кроз неки период заиста можете изградити свој живот, онакав какав доликује пре свега младом човеку! Ако неко мисли, да преко ноћи „заради“ милионе, џипове и тако даље ГРДНО СЕ ВАРА! Али, ако неко хоће да ради, онда је село прави избор за њега!

Умало да заборавим ону „елиту“ која стално износи чудне констатације, како је СРБИЈА јако мала земља да би имала конкурентну пољопривреду, и да земљиште треба уступити страним компанијама да на истим граде фабрике. Вероватно у истим треба да мотамо каблове, и живимо од 30.000 динара месечно, и још тапшемо и вичемо како нам је све супер?!

Нађи прасе ако можеш!? ПРАСИЋА ПО СЕЛИМА НИ ЗА ЛЕК!!

Е САД овако. Где је сад она господа, која ми је свакога дана причала како „лупам“ глупости, када сам писао да Шумадија остаје без „прасића“?

Изволите драга господо сада у неки маркет па купите прасе. Пошто у бившој СРПСКОЈ ПРЕСТОНИЦИ, прасића готово да нема. Ало, у нека давна времена извозили смо бре прасиће читавој Европи, а сада?

Сада од исте увозимо, вероватно зато што смо много паметни! Да су ови људи који још увек „држе“ крмаче паметни, па да одвале цену од 400 дин по килограму живе ваге, можда би неко схватио озбиљност ситуације у којој се налазимо!

Знате шта је још црње? Црње је то, што нас тек чекају нека чудна времена.

Ако се овај тренд гашења „свињаца“ настави следеће године у ово време правићемо роштиљ од дрљавих кобаја, зато што смо паметни много. Ово пишем из најискреније намере, да неко коначно схвати да се налазимо на прагу амбиса, да неко коначно успостави нормално тржиште, и омогући СРПСКОМ СЕЉАКУ да живи од свог рада!

Ајмо господо стручњаци, хејтујте Геџу: како опет се*е негативно! (опростите на примитивизму).

Иначе, чујем да се прасићи по селима продају по 330 дин, и то ако успете да их „ухватите“!!

Тмурна садашњост, доноси сурову будућност!

Срећни празници!

ЛЕГЕНДА ШУМАДИЈЕ: Зоран Петровић БОТУЊАЦ

У овим празничним данима, Геџа већину свог слободног времена проводи слушајући музику. Нарочито песме извођача који су оставили неизбрисив траг на музичкој сцени Шумадије.

Овога пута решио сам да из мноштво великана који су обележили нека прошла времена издвојим једну легенду, чије песме јако често слушам и замишљам да сам у некој Крагујевачкој кафани из осамдесетих и деведесетих година прошлог века.

Зоран Петровић Ботуњац, надимак је добио по свом родном селу. Својим топлим гласом очаравао је публику широм Шумадије.

Своју прву плочу, снимио је 1988. године са Мирком Глишићем и Зораном Ђорђевићем Сандучетом. На истој плочи нашла се и чувена песма „Ти знаш моју тугу“, песма која је по Геџином укусу обележила његову каријеру.

Нажалост, када се чинило да његова каријера великом брзином иде ка врху, судбина је имала другачији план.

Зоран Петровић Ботуњац, погинуо је 08. Јуна 1995. године, враћајући се кући са „тезге“ . Негде око 5 сати изјутра, на његову Заставу 128 налетео је воз, недалеко од Свилајнца. Погинуо је у својој тридесетпетој (35) години живота. Сахрањен је 09. Јуна 1995. у Крагујевцу!

*постоје ткзв. чаршијске приче, по којима је Ботуњац настрадао под чудним околностима. Да ли је заиста неко умешан, Геџа не зна. Све док је и последње Шумадијеске кафане, живеће и Ботуњац.

Букти рат у ПОКС-У!? Које у ствари ПРЕДСЕДНИК?

Ух, какав дан за чланове ПОКС-а. Општа конфузија..

Данас је у току дана на званичном ФБ-профилу ПОКС-а пренета информација да је председништво странке донело одлуку да се скупштина странке одржи 3. ЈАНУАРА у БЕОГРАДУ! У истом тексту, изнета је информација да ВОЈИСЛАВ МИХАЈЛОВИЋ има подршку већине одбора те странке. Али, моша. Ту није крај.

У Крагујевцу је одржана седница главног одбора исте странке. Седници су присуствовали: Мирко Чикириз, Милош Парандиловић, као и (бивши) председник ПОКС-а, Жика Гојковић. На овој седници, донета је одлука да се страначки избори одрже 2. ЈАНУАРА у ТОПОЛИ!

Убрзо након тога, поново МОША. Председништво странке, донело је одлуку да се из исте искључе Мирко Чикириз, али и Жика Гојковић…. наставиће се

Каква конфузија једне идеје, која је на тренутак заиста обећавала.

Градоначелник сутра у МАРШИЋУ?

Никола Дашић, градоначелник Крагујевца сутра ће од 10h присуствовати почетку извођења радова на изградњи канализационе мреже у насељу Марушић.

Геџина коментар: Коначно се неко сетио, да из празне приче крене у реализацију неког плана. Пре избора обећавају све и свашта, а када исти прођу нема нигде никога. Међутим, можда је неко ипак увидео да је крајње време да коначно нешто УРАДИ! Ето, да не буде стално нека негатива. Све што Геџа напише, пише апсолутно из искрене и добре намере. Као што сам писао о људима који сакупљају кишницу због нерешеног водоснабдевања, сада пишем како се нешто заиста и ради. Ово јесте за похвалу!

Крагујевац: Данас оснивање нове политичке странке?

Геџа највише воли да пише о селу, њиви и пољопривреди. Међутим, воли Геџа онако са дистанце обичног човека да „бистри“ и о политици.

Нашу јавност ових дана, као гром из ведра неба погодила је „вест“ да је дошло до сукоба унутар Покс-а. У ту сврху, Председништво ПОКС-а данас је донело одлуку да се избори за председника странке одрже 3. јануара на изборној скупштини у Београду. Према информацијама, које су доступне на званичном ФБ-Профилу ове странке, у овом тренутку највећу подршку за место првог човека има Војислав Михајловић.

Међутим, Геџа је дошао до незваничне информације да се данас у Крагујевцу формира нова странка под патронатом бившег председника ПОКС-а Жике Гојковића!? Седница главног одбора ПОКС-а, биће одржана данас са почетком од 18:00, у сали скупштине града Крагујевца. Да ли је ово увод у „распад“ странке, која је имала велике шансе да пружи „освежење“ на политичкој сцени наше земље!??

2022: Кључна година за опстанак села и сељака!?

До завршетка ове године, остало је нешто више од недељу дана. Па је у том смислу, можда време да полако сводимо рачуне. Да се присетимо успешних, али и оних дана у којима је огорченост оставила јачи утисак.

Слушајући једну страну приче, доћичемо до закључка да је ова година била успешна за нашег сељака, слушајући причу са неке друге стране доћићемо до закључка да је ова година била неуспешна. Сама истина, вероватно је негде на средини. Било је заиста и успешних дана, када је сељак „трљао“ руке, али је сложићете се самном да је било и оних дана, када је осећај разочараности и беса био доминантан.

Из општег посматрања целокупне пољопривредне производње, издвојио би произвођаче малина, као најуспешније у позитивно-финансијском смислу, и произвођаче млека у негативно-финансијском смислу.

Међутим, зашто је 2022. година према Геџином мишљењу кључна!?

Кључна је из разлога, што ће година пред нама дати одговоре на многа питања, која муче сељака, готово 20. година. У једној мери, од ове године зависи какав ће поглед сељака у будућности бити према свјој држави.

Неизвесности у негативном смислу има јако пуно. Једна од највећих, претпостављам да је цена ЂУБРИВА, нарочито пред надолазећу пролећну сетву. Верујем да су погледи већине сељака упрте у државу, од које очекују да интервенише и барем ублажи тренутну ситуацију.

Не треба човек да буде нешто нарочито „паметан“ . Потребно је да укључи здрав разум, и сам ће својом логиком доћи ди чињенице да је наступајућа година, највише кључна за сточаре. Већ сам писао о томе, да „прасића“ у Шумадији никада мање није било. Многи пољопривредници, који су на својим имањима „држали“ краве, нису успели да се изборе са ниском откупном ценом млека, па су своје штале испразнили до доласка неког, иоле бољег времена. Ако се овај тренд настави, доћићемо у једну јако опасну ситуацију чије ће последице трпети готово сви потрошачи, нарочито они који преферирају домаћу производњу!

Ових дана, врло често можемо видети обећања господина Бранислава Недимовића у којима се може видети велика доза оптимизма. Нарочито, када је реч о питању субванција. Нама остаје да (не)верујемо у све то.

Очигледна је чињеница, да је економска клима у нашој држави доста побољшана у претходном периоду, па је потпуно оправдано очекивање пољопривредника да можда долази боље време и за њих.

Да не буде заблуде. У последње време, стално комуницирам са Шумадијским пољопривредницима, мишљења јесу подељена (у већини случаја) али у једноме се сви слажу: Нико не тражи да му држава да нешто за „џабе“, већ тражи једнаку шансу на тржишту, да својим радом заради. Ако они имају „нешто“ од свог рада, у великој мери имаће и држава! Како год, сама пролећна сетва пружиће доста одговора на све ово!