Улица Стевана Милутиновића: ПУТ ОЧАЈА И НЕМАРА? „ВОДА ДО ГУШЕ?“

Као неко, ко помно прати заседања скупштине града, имам право да као претпоставку изнесем следеће запажање, а исто се тиче (не)активности добре већине одборника. Скупштина града Крагујевца броји тачно 87. одборничких места. Од истог броја, приметио сам да активно у дискусијама учествује јако мали број, питам се зашто је то тако?

Сада ће неко рећи, па добро. Што је то толико битно? Одговор јесте крајње једноставан, битно је из разлога што у скупштини мора да се чује сваки проблем грађана. У овом конкретном случају, проблем се тиче катастрофалном путном инфраструктуром, пре свега на периферији града.

У овом случају, реч је о улици Стевана Милутиновића, као и о Ловачкој улици која из правца Малих Пчелица даље иде према Фазанерији. Дакле, удаљена свега пар километара од СПОМЕН ПАРКА. Као и становницима ул. Владимира Поповића у Маршићу, тако исто и овим људима очигледно треба „набавити“ по гумени чамац, и по пар гумених чизама како би некако успели да дођу до својих поседа. Добро, ово није лоша идеја за људе који се баве препродајом аутомобила. Полако могу почети и са увозом чамаца. Уколико се тренд настајања ових „природних“ језера на путевима настави, имаће велике шансе за добар бизнис.

Наравно, сада ће нака „дежурна служба“ поново да ми каже како сам „досадио“ са својим писањем о рупама, путевима и сличним појавама. Међутим, тек ћу писати о томе. Управо из разлога што и сам знам како је то, када треба неко из неког другог града да ти дође у госте и притом види ово ЈЕЗИВО стање на путу, а ти си принуђен да се правдаш у име тамо неких који су засели у своје фотеље, и немају намеру да било шта предузму по питању тога, наравно док не дође близина неких избора. Овде завршавам свој монолог. И даљи суд, препуштам вама.

И ОПЕТ СЕ „ТИКВА ЛОМИ“, ПО ГЛАВИ СЕЉАКА? Уместо трактора, МОТИКЕ У ШАКЕ?

Заиста разумем чињеницу, да се читава планета суочава са великим изазовима по питању енергената. Разумем и тежину ситуације у којој са налази врх наше државе, али  елементарна свест као и логика не дозвољавају мом уму да допре до „памети“ оних који су донели ову погубну одлуку, у којој се „изричито забрањује точење нафте у кантама!?“

Од праскозорја цивилизације, па све до данас сељаци су били ти који су хранили остали слој становништва. Наравно, како су се времена мењала тако се и начин саме производње мењао у складу са тим. Али је суштина увек остајала иста, без обзира да ли причамо о неким давним временима или о времену у којем сада живимо. Да би војник војевао своје битке, морао је имати храну, а да би сељак исту произвео морао је имати оруђе. Данас то оруђе јесте ТРАКТОР!

Е сада, волео бих да ми неко од ових „паметних“ појасни следеће:

-Узимајући у обзир чињеницу, да постоје људи који живе у местима која су од прве „пумпе“ удаљена и по 20-30км, дакле у два смера потребно је да пређу километражу од неких 40-60 км, и да поред те километраже „сачувају“ нафту у својим „резервоарима“  за планиране радове на имању, питање јесте КАКО ТО МИСЛИТЕ ДА ИЗВЕДУ?

Можда по принципу, одем до њиве од 1 хектар, посадим 20-30 ари кукуруза, па тркнем поново неких 40-60 км у два правца „допуним резервоар“, па се вратим до њиве изгрувам још неких 30 ари, па се поново провозам до пумпе и тако у круг? Па шта, није страшно. Једино временски мало ограничено. Али наравно, и за то постоји решење! У фергусона уградим мотор од „фер(р)арија“ (ваљда се тако пише, да га *ебем) и спичим стотку са све сејалицом до пумпе, и по знатно повољнијој цени сипам „црно злато“ у резервоар вратим се, посадим кукуруз и још стигнем да тркнем до задруге на пиво? Е сада ту доста може да нас извади ауто, који троши „нафту“. Шта, одеш до пумпе напуниш Голфа, и кући уз помоћ црева извадиш колико ти треба, у истом оставиш мало, чисто да имаш за још једну туру и ето, проблем решен. Практично решење, у датом тренутку! И немо више да кукате! Кажем, само можда!

Добро, можда сам претерао. Па немају људи само фергусона, коме је регистрације истекла још крајем прошлога века…

Да не буде сада поново, како овај Геџа само нешто приговара. Да ситуација може бити гора од тренутне, заиста може? Може доћи (не дај Боже) до потпуне несташице нафте, па онда да се заиста вратимо у нека прошла времена. Па свако по мотику у шаке, и на њиву. Ручно бато, као некад! Па уз кукуруз бацимо и пасуљ, ма иди брее. Плодови органске производње на претек!

Нека нам је БОГ у помоћи….

АЛЕКСАНДРА: „Неопходно је променити комплетан састав ЛОКАЛНЕ СКУПШТИНЕ!“

Да у нашем граду постоје људи који су цео свој живот посветили пре свега хуманитарном раду, али и друштвено-политичком активизму на чијим темељима  почива стуб нашег друштва показује и пример Александре Анђелковић. Ова харизматична и борбеним духом испуњена самохрана мајка,  и поред  свих потешкоћа који су саставни део живота и његове свакодневице ипак је проналазила времена, да својим активизмом да допринос развоју те емпатије према самој суштини друштвеног живота Крагујевчана.

Александра Анђелковић

Александра Анђелковић, пре пар година основала је групу на друштвеној мрежи Фацебоок, са идејом да у једном тренутку оснује организацију која би носила назив „КРАГУЈЕВАЦ, ПРЕСТОНИЦА ШУМАДИЈЕ!“

Александра, и поред тога што гаји извесну дозу сумње у садшњи састав локалне самоуправе још увек има пуно амбиција, као и ентузијазма да своје идеје спроведе у дело. Али, да би исте могла да обелодани и у стварности оствари потребно је како сама каже: „Потпуно променити садашњи састав локалног парламента и створити окружење људи, чији императив треба да буде, пре свега борба за елементарне услове живота  грађана, али и већа заступљеност самохраних мајки при самом  креирању одборничких листи“.

Такође, треба вратити већу аутономију у доношењу одлука самим МЗ на територији нашег града, нарочито по питању комуналних ствари. Даље, потребно је направити социјалне карте, при чему би свака месна заједница имала своју.  МЗ  мора имати јединствени регистар који би садржао податке о појединцу и са њим повезаних лица о социјално-економском статусу!

У даљем току разговора, Александра каже: „Од почетка свог активизма, никада своје личне интересе нисам стављала у први план, водила ме је искрена борба да нешто суштински променим у свом граду.  Зато сам у неким тренуцима многима била „трн у оку“  али нисам устукнула, већ сам још више добила на самопоуздању да своје идеје спроведем у дело, и у том смислу сматрам да многи људи који се данас налазе у локалном парламенту, једноставно не заслужују то место!“ Грађани су изгубили поверење у своје МЗ, у оном тренутку када су све ингиренције које су имале МЗ  пребачене на општину, раније си могао све што ти треба да завршиш у својој МЗ без одласка у општину, док данас то у  већини случаја није могуће.  

 Што се тиче реконструкције зграде Градске тржнице,  искрено, сваки коментар је сувишан. Као рођену Крагујевчанку, јако ме боли она тужна слика, коју виђам свакога дана. Јако сам волела да идем на пијац. Нарочито Суботом, када је био ткз. „пијачни дан“ за све Крагујевчане. Тога нажалост више нема. У групи сам често делила фотографије на којима се налазила Градска тржница. На тим фотографијама, пијаца је изгледала управо онаква, какву Крагујевчани заслужују наглашава Александра, и додаје:

-На шта још треба ставити акценат, јесте положај самохраних мајки у нашем граду. Доста њих познајем које већ дуго не успевају да пронађу стално запослење. Уз то, потребно је основати и „фонд солидарности“, при ЛОКАЛНОЈ САМОУПРАВИ, а то је уско повезано са већ споменутим социјалним картама. На основу тога, тачно бисмо знали коме је помоћ заиста потребна.  

Дакле, ја сам само обичан човек. Не желим да улазим у нешто, што не познајем. Целог живота, бавила сам се хуманитарним радом и при томе остајем. Првобитна идеја, коју планирам да реализујем јесте оснивање поменуте организације, под називом „КРАГУЈЕВАЦ, ПРЕСТОНИЦА ШУМАДИЈЕ!“ Међутим о самој организацији, више детаља изнећу у неком наредном периоду, закључује Александра за крај разговора.

СРАМОТА: Без гумених чизама, нема даље? ГУМЕНИ ЧАМАЦ У ПРИПРАВНОСТИ?

Све што видите на овим фотографијама, није настало јуче. Ове баре, и ова мала језера која су насумично распоређена по овом путу искључива су последица немара челних људи, пре свега чланова савета МЗ који су прихватили одговорност да свој рад базирају на једнаком равоју сваког дела насеља. Међутим, овде видимо сушту супротност. Чим су засели на својим местима, и вероватно решили неке своје ЛИЧНЕ интересе престали су да обављају дужност коју су сами прихватили?

Узимајући у обзир чињеницу, да цена нафте на глобалном тржишту не престаје „да скаче“, становници ове улице ускоро неће морати да брину што се исте тиче. Лагодно ће моћи да оставе своје аутомобиле, и себи набаве по један ЧАМАЦ. Руку на срце, гумени чамци данас уопште нису толико скупи, одвоје пар хиљада динара и обезбеде себи један леп гумени чамац. Притом,  сама „уштеда“ неће бити једини бенефит „воденог пута“, моћиће непрестано да раде на својој кондицији сигурно још месец  дана, с обзиром да ће „баба марта“ својим снеговима на овом племенитом путу створити барем још једно језерце!

Улица Владимира Поповића у Крагујевачком насељу Маршић, јесте једна од најстаријих улица у овом насељу. Иако је овај део Маршића „урабанизован“ још крајем 20. века и самим тим припојен К.О. Крагујевац  1, још увек нема елементарне услове за живот грађана достојан времену у којем живимо.  У прилог томе говори и чињеница, да ова улица није „насута“ готово целу деценију, док је о самом асфалту банално и писати.

За становнике ове улице, највеће разочарење јесте тренутни савет МЗ МАРШИЋ. Разлог томе јесте то, што је појединим члановима истог за време мандата урађен асфалт до саме куће, и више не показују интересовање за остале делове насеља. Наравно, отворено разочарење показују и према локалној самоуправи, која нема слуха за њихове свакодневне проблеме.

„Улицу смо насипали у пар наврата, и то искључиво из својих средстава. Једину помоћ, у том смислу добили смо пре пар година, када је поплава однела  добар део улице. Појединцима из савета МЗ, за време мандата асфалт је урађен до самих дворишта док смо ми принуђени да набавимо „чамце“ не били некако дошли до својих кућа, ово је СРАМОТА!“ наводи један од Геџиних саговорника

Милановчанка Јелена Пајић, са песмом „Погледи“ у походу за представника на „Евросонгу!“

Поред ове неизвесне, а сложићете се и тмурне свакодневнице, имао сам потребу да са вама поделим нешто, што ће барем на тренутак скренути пажњу са свих брига које су актуелне последњих дана.

Овогодишње надметање такмичара за финале избора „Песме за Евровизију 22“ биће одржано у две полуфиналне вечери, које су на програму вечерас и сутра вече, са почетком од 21:00h.

Вечерас и сутра вече, своје вокалне способности приказаће чак 36 извођача, међу којима се нашла и Милановчанка, ЈЕЛЕНА ПАЈИЋ!  

Foto: Dragan Petrović FVS

Јелена Пајић, своју каријеру  одпочела је још са седамнаест година када се прикључила турнеји групе „Хари Мата Хари“. Последњих низ година, стални је члан бенда Марије Шерифовић. На овогодишњем фестивалу, наступиће са композицијом која носи назив „ПОГЛЕДИ“.  

Foto: Dragan Petrović FVS

Аутор музике и аранжмана јесте Јеленин супруг МАРИЈО ПАЈИЋ, док је текст песме дело ЂОРЂА МИЉЕНОВИЋА!

Јелена наступа вечерас, под редним бројем 15.

Велико финале овог фестивала, биће одржано 05. МАРТА!